Erih From – Revolucionarni Karakter

safe_image

Pojam autoritarnog karaktera rodio se iz određenih političkih interesa. Oko 1930. godine mi smo u Nemačkoj hteli da utvrdimo kakvi su izgledi da Hitlera porazi većina stanovništva. Godine 1930. većina nemačkog stanovništva, naročito radnici i službenici, bila je protiv nacizma. Bili su na strani demokratije, kao što se pokazalo na političkim i sindikalnim izborima. Postavljalo se pitanje da li bi se oni, kad bi došlo do borbe, borili za svoje ideje. Pretpostavka je bila da je jedno imati mišljenje, a drugo imati uverenje. Ili, recimo to drugačije, svako može steći mišljenje, upravo kao što čovek može naučiti strani jezik ili strane običaje, ali samo ona mišljenja koja su ukorenjena u strukturi karaktera jedne ličnosti, što uključuje energiju sadržanu u njenom karakteru – samo ta mišljenja postaju uverenja. Delotvornost ideja, koje je lako prihvatiti ako ih većina proklamira, u velikoj meri zavisi od strukture karaktera u kritičnoj situaciji. Karakter je, kao što je Herakle rekao, a Frojd pokazao, sudbina čoveka. Struktura karaktera određuje kakvu će ideju čovek izabrati a određuje i snagu ideje koju je izabrao. U tome je zaista veliki značaj Frojdovog shvatanja karaktera – budući da ono nadilazi tradicionalno shvatanje ponašanja i govori o dinamički nabijenom ponašanju, tako da čovek ne samo misli na određeni način nego je i sama njegova misao ukorenjena u njegovim sklonostima i emocijama.

Pitanje koje smo postavljali u ono vreme glasilo je: u kojoj je meri struktura karaktera nemačkih radnika i službenika u suprotnosti s autoritarnom idejom nacizma? To je impliciralo još jedno pitanje: u kojoj će se meri, u kritičnom trenutku, nemački radnici i službenici boriti protiv nacizma? Izvršeno je istraživanje i rezultati su pokazali da, grubo govoreći, deset posto nemačkih radnika i službenika ima ono što nazivamo autoritarnom strukturom karaktera; oko petnaest posto ima demokratsku strukturu karaktera, a ubedljiva većina – oko 75% – su oni kod kojih je struktura karaktera mešavina obe krajnjosti. Teorijska je pretpostavka bila da će oni autoritarni biti vatreni nacisti, “demokratični” borbeni antinacisti, a da većina neće biti ni jedno ni drugo. Pokazalo se da su ove teorijske pretpostavke bile manje-više tačne, što se potvrdilo u događajima između 1933. i 1945. godine.

Što se tiče našeg cilja, za sada je možda dovoljno reći da je struktura autoritarnog karaktera struktura karaktera takve ličnosti kod koje se osećaj snage i identiteta zasniva na simbiotičkoj podložnosti autoritetima i istovremeno na simbiotičkom dominiranju nad onima koji su potčinjeni njenom autoritetu. To jest, autoritarni se karakter oseća snažnim kad se može potčiniti i postati delom preuveličanog i obogotvorenog autoriteta (kojeg do neke mere podržava stvarnost) i kad istodobno može preuveličati sebe, uključujući i one koji su potčinjeni njegovom autoritetu. To je stanje sado-mazohističke simbioze koja mu daje osećaj snage i osećaj identiteta. Bivajući delom “velikog” (štagod to bilo), on postaje veliki; da je sam, bez drugih, on bi se pretvorio u ništa. Upravo stoga je pretnja autoritetu i njegovoj autoritarnoj strukturi za autoritarni karakter pretnja njemu samom – pretnja njegovom mentalnom zdravlju. Zato je on prisiljen boriti se protiv ove pretnje autoritarizmu, kao što bi se borio protiv pretnje svom životu ili svom mentalnom zdravlju.

Ako se sad osvrnemo na pojam revolucionarnog karaktera, mogli bismo početi s onim što smatramo da revolucionarni karakter nije. Sasvim jasno, revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama. To je upravo ono po čemu se razlikuju ponašanje i karakter u Frojdovom dinamičkom smislu. Različiti razlozi mogu navesti bilo koga da učestvuje u revoluciji, nezavisno od toga šta oseća, ukoliko deluje za revoluciju. Ali sama činjenica da on deluje kao revolucionar govori nam malo o njegovom karakteru.

Drugo što revolucionarni karakter nije malo je složenije. Revolucionarni karakter nije buntovnik. Šta podrazumevam pod tim? Definisao bih buntovnika kao ličnost čija duboka ogorčenost autoritetom proizilazi iz činjenice da nije cenjen, voljen, prihvaćen. Buntovnik je onaj koji želi zbaciti autoritet zbog svoje ogorčenosti i, kao rezultat toga, učiniti sebe autoritetom umesto onoga kojeg je zbacio. I tek što ostvari svoj cilj on će se vrlo često sprijateljiti sa onim istim autoritetom protiv kojeg se pre tako ogorčeno borio.

Karakterološki tip buntovnika prilično je dobro poznat iz političke istorije dvadesetog veka. Uzmimo na primer čoveka poput Remzija Mekdonalda koji je započeo kao pacifista i odbio služiti vojsku. Kad je stekao dovoljno moći napustio je Laburističku stranku i pridružio se onim istim vlastima protiv kojih se borio tolike godine, rekavši, na sam dan ulaska u nacionalnu vladu, svom prijatelju i bivšem drugu Snoudonu: “Danas će me sve vojvotkinje u Londonu hteti poljubiti u oba obraza.” To je primer klasičnog tipa buntovnika koji koristi pobunu da bi postao autoritet.

Ponekad su potrebne godine da bi se to postiglo; ponekad se stvari brže odvijaju. Na primer, ako uzmete ličnost nesrećnog Lavala u Francuskoj koji je počeo kao buntovnik, verovatno ćete se prisetiti da mu je bilo potrebno vrlo kratko vreme da stekne politički kapital i bude spreman da se proda. Postoje još mnogi koje bih mogao imenovati, ali psihološki mehanizam uvek je isti. Moglo bi se reći da je politički život dvadesetog veka groblje s moralnim grobovima ljudi koji su počeli kao navodni revolucionari, a pokazalo se da nisu ništa do oprtunistički buntovnici.

Postoji još nešto što revolucionarni karakter nije, a složenije je od pojma buntovnika: on nije fanatik. Revolucionari su u bihejviorističkom smislu često fanatici, i u toj tački razlika između političkog ponašanja i strukture karaktera je naročito vidljiva – barem kako ja shvatam karakter revolucionara. Šta podrazumevam pod fanatikom? Ne mislim na čoveka koji ima uverenje. (Mogu spomenuti da je danas postalo moderno svakoga ko ima neko uverenje zvati “fanatikom”, a svakog ko nema nikakvo uverenje ili kod koga se uverenja lako potroše “realistom”.)

Mislim da se fanatik klinički može opisati kao krajnje narcisoidna ličnost – u stvari, ličnost koja nije daleko od psihoze (depresija često pomešana s paranoidnim tendencijama), ličnost koja kao i svaka psihopatska ličnost nema nikakav odnos prema spoljašnjem svetu. Ali fanatik je pronašao rešenje koje ga spašava od manifestne psihoze. On je izabrao cilj, ma kakav on bio – politički, religiozni ili neki drugi – i obogotvorio ga. Taj cilj on je učinio idolom. Na taj način, potpunim potčinjavanjem svom idolu, fanatik dobija strasni smisao života, značenje života; jer se u svojoj podložnosti identifikuje sa tim idolom, kojeg je uveličao i učinio apsolutom.

Ako bismo želeli izabrati simbol za fanatika bio bi to gorući led. On je osoba koja je strastvena i krajnje hladna istovremeno. Potpuno je zatvoren prema svetu, a ipak ispunjen gorućom strašću, strašću za učešćem u potčinjavanju Apsolutu. Da bi čovek prepoznao karakter fanatika ne sme mnogo slušati ono šta on govori, nego treba da traži onaj posebni sjaj u njegovim očima, ovu hladnu strast koja je paradoks fanatika: naime, potpuni nedostatak odnošenja pomešan sa strasnim obožavanjem svog idola. Fanatik je blizak onome što su proroci nazivali “idolopoklonikom”. Suvišno je reći da je fanatik uvek igrao važnu ulogu u istoriji; i neretko zauzimao stav revolucionara, jer ono što on kaže vrlo je često upravo – ili upravo tako zvuči – kao ono što bi revolucionar mogao reći.

Pokušao sam objasniti šta smatram da revolucionarni karakter nije. Mislim da je karakterološka koncepcija revolucionara danas važan pojam – možda isto toliko važan kao i pojam autoritarnog karaktera. Uistinu, živimo u vremenu revolucije koje je pre otprilike trista godina započelo političkim pobunama Engleza, Francuza i Amerikanaca, nastavljajući se kroz socijalističke revolucije u Rusiji, Kini i – u sadašnjem vremenu – Latinskoj Americi.

U ovo naše revolucionarno vreme reč “revolucionaran” zadržala je veliku privlačnost u mnogim delovima sveta kao pozitivna osobina. U stvari, svi ovi pokreti, koji upotrebljavaju reč “revolucionaran”, pripisuju sebi vrlo slične ciljeve: naime, da se bore za slobodu i nezavisnost. Ali u stvarnosti neki se bore za te ciljeve, a neki ne; time hoću reći da se neki zaista bore za slobodu i nezavisnost dok drugi upotrebljavaju revolucionarne parole da bi se borili za učvršćenje autoritarnih režima, ali s različitom elitom u sedlu.

Kako bismo mogli definisati revoluciju? Mogli bismo je definisati u rečničkom smislu, jednostavno rekavši da je revolucija rušenje, mirno ili nasilno, postojeće vlade i njeno zamenjivanje novom vladom. To je, naravno, vrlo formalna politička definicija i nema naročitog smisla. Mogli bismo, više u marksističkom smislu, definisati revoluciju kao smenjivanje postojećeg poretka istorijsko progresivnijim poretkom. Naravno, ovde se uvek pojavljuje pitanje o tome ko određuje šta je “istorijski progresivnije”. Obično je to pobednik, barem u svojoj zemlji.

Konačno, mogli bismo definisati revoluciju u psihološkom smislu kao politički pokret kojeg vode ljudi s revolucionarnim karakterom i koji privlači ljude s revolucionarnim karakterom. To naravno i nije baš neka definicija, ali je korisna tvrdnja za gledište koje iznosimo u ovom eseju, jer stavlja težište na pitanje o kojem ćemo sada raspravljati: naime, šta je revolucionarni karakter? Najvažnija karakteristika “revolucionarnog karaktera” je da je nezavisan – da je slobodan . Lako se vidi da je nezavisnost u suprotnosti sa simbiotičkom privrženošću moćnima odozgo i nemoćnima odozdo, kao što sam prethodno opisao govoreći o autoritativnom karakteru. Ali to ne rasvetljava dovoljno šta se misli pod “nezavisnim” i “slobodnim”. Poteškoća je baš u činjenici što se reči “sloboda” i “nezavisnost” danas upotrebljavaju s implikacijom da je u demokratskom sistemu svako slobodan i nezavisan. Takva koncepcija nezavisnosti i slobode ima svoje korene u revoluciji srednje klase protiv feudalnog poretka, a zadobila je novu jačinu u opreci prema totalitarnim režimima. U feudalnom poretku i monarhističko-apsolutističkom režimu individua nije bila ni slobodna ni nezavisna. Ona je bila podložna ili tradiciji ili proizvoljnim propisima i naredbama onih iznad nje. Pobedničke buržoaske revolucije u Evropi i Americi donele su političku slobodu i nezavisnost individui. Ta je sloboda bila “sloboda od” – nezavisnost od političkih vlasti.

Bez sumnje bio je to značajan razvoj, uprkos tome što današnji industrijalizam kroz rastuću birokratiju stvara nove oblike zavisnosti koji su u suprotnosti sa slobodnom inicijativom i nezavisnošću biznismena devetnaestog veka. Međutim, problem nezavisnosti i slobode seže mnogo dublje od slobode i nezavisnosti u upravo spomenutom smislu. U stvari, problem nezavisnosti je najvažniji aspekt ljudskog razvoja ako ga sagledamo u njegovom celokupnom obimu i u svoj njegovoj dubini. Novorođenče je još uvek jedno sa svojom okolinom. Za njega spoljašnji svet još ne postoji kao stvarnost odvojena od njega. Čak i kada dete uočava spoljašnje predmete kao različite od sebe ono još dugo vremena ostaje bespomoćno i ne bi moglo da preživi bez pomoći majke i oca. Ta produžena bespomoćnost ljudskog bića, za razliku od mladunčeta životinje, podloga je njegovog razvoja, ali takođe podučava dete da se oslanja na moć – i da se boji moći.

Normalno, u godinama od rođenja do puberteta roditelji su oni koji predstavljaju moć i njen dvostruki vid: pomažu i kažnjavaju. Oko puberteta mlada osoba dostiže stepen razvoja na kojem može brinuti o sebi (naravno u jednostavnijem agrarnom društvu) i za svoju egzistenciju ne mora više biti zahvalna roditeljima. Ona može postati ekonomski nezavisna od njih. U mnogim primitivnim društvima sticanje nezavisnosti (posebno od majke) izražava se kroz obrede zrelosti, što međutim ne narušava zavisnost od muškog aspekta klana. Seksualno je sazrevanje drugi faktor u unapređivanju procesa emancipacije od roditelja. Seksualna želja i seksualno zadovoljavanje vezuju osobu za ljude izvan njene porodice. Sam je seksualni čin nešto u čemu ni otac ni majka ne mogu pomoći, u čemu je mlada osoba potpuno samostalna.

Čak i u društvima gde je zadovoljavanje seksualne želje odgođeno za pet ili deset godina nakon puberteta, probuđena seksualna želja stvara čežnju za nezavisnošću i proizvodi sukobe s roditeljskim i društvenim autoritetom. Normalna osoba postiže takvu nezavisnost mnogo godina nakon puberteta. Ali nepobitna je činjenica da ova vrsta nezavisnosti ne znači istinsku slobodu i nezavisnost čak i u slučaju kad osoba zarađuje za život, kad je oženjena i ima vlastitu decu. Ona je još, i kao odrasla, prilično bespomoćna i na različite načine traži moći koje će je zaštititi i dati joj izvesnost. Ona plaća cenu za tu pomoć, čineći sebe zavisnom od njih gubi slobodu i usporava proces svog razvoja. Pozajmljuje od njih misao, osećanja, ciljeve, vrednosti – iako živi u iluziji da je ona ta koja misli, oseća i bira.

Puna sloboda i nezavisnost postoje samo kad individuum misli, oseća i odlučuje za sebe. On to može činiti autentično samo kada je postigao produktivno odnošenje prema svetu izvan sebe, što mu omogućava da na njega reaguje autentično. Ovakvo shvatanje slobode i nezavisnosti može se naći u mišljenju radikalnih mistika i Marksa. Najradikalniji među hrišćanskim misticima Majster Ekhart, kaže: “Šta je moj život? Ono što se pokreće iznutra, samo od sebe. Ono što je pokrenuto izvan ne živi.” Ili “… ako čovek odlučuje ili prima nešto izvana, to je pogrešno. Čovek ne bi smeo doživljavati ni smatrati boga kao nešto izvan sebe, nego kao svoju vlastitost, kao ono što je u njemu samom.”

Marks u sličnom duhu, iako neteološkom, kaže: “Jedno biće je za sebe samostalno tek onda kad stoji na vlastitim nogama, a na vlastitim nogama stoji tek onda kad svoje postojanje zahvaljuje samom sebi. Čovek, koji živi od milosti drugog smatra se zavisnim bićem. Ali ja potpuno živim od milosti drugoga, ako mu ne zahvaljujem samo za izdržavanje svog života, nego ako je on još osim toga stvorio moj život, ako je on izvor moga života, a moj život nužno ima takvu osnovu izvan sebe, ako on nije moje vlastito delo”. Ili kao što je Marks negde drugde rekao: “Čovek je nezavisan samo ako potvrđuje svoju individualnost kao totalan čovek u svakom od svojih odnosa prema svetu, gledanju, slušanju, mirisanju, probanju, osećanju, mišljenju, htenju, voljenju – ukratko, ako potvrđuje i ispoljava sve organe svoje individualnosti.” Nezavisnost i sloboda su ostvarenje individualnosti, a ne samo emancipacija od prisile niti samo sloboda u trgovini.

Problem svake individue je upravo pitanje stepena slobode koju je dostigla. Potpuno osvešten, produktivan čovek je slobodan čovek zato što može živeti autentično – on sam je izvor svoga života. (Naravno, to ne znači da je nezavisan čovek izolovan čovek, jer razvoj njegove ličnosti odvija se u procesu odnošenja prema drugima i svetu te zainteresovanosti za njih. Ali takvo odnošenje je potpuno različito od zavisnosti.) Dok problem nezavisnosti kao samoostvarenja vodi Marksa do kritike građanskog društva, Frojd se bavi istim problemom unutar svoje teorije, u okviru Edipovog kompleksa.

Budući da je Frojd verovao kako se mentalno zdravlje može postići prevladavanjem incestuozne fiksiranosti na majku, on je utvrdio da se mentalno zdravlje i zrelost zasnivaju na emancipaciji i nezavisnosti. Ali, kod Frojda taj proces započinje strahom od oca, zbog kastracije, i završava utelovljenjem očevih naredbi i zabrana u sebe (superego). Zato nezavisnost ostaje delimična (to jest, od čovekove majke); zavisnost od oca i društvenih autoriteta nastavlja se kroz superego.

Revolucionarni karakter je onaj koji se identifikuje sa čovečanstvom. On takođe ima duboko “poštovanje prema životu”, da upotrebimo izraz Alberta Švajcera, duboku sklonost i ljubav za život. Istina je da se držimo života a borimo protiv smrti, onoliko koliko smo poput svih drugih životinja. Ali držati se života znači nešto sasvim različito od ljubavi prema životu. To možda postaje još jasnije uzmemo li u obzir činjenicu da postoji tip ličnosti kojeg više privlači smrt, razaranje i raspadanje, nego život. (Hitler je dobar istorijski primer za to.) Ovakav bi se tip karaktera mogao nazvati nekrofilom, da upotrebimo Unamunov izraz iz njegovog snažnog odgovora jednom Frankovom generalu 1936. godine, kojem je omiljeni moto bio “Živela smrt!”.

Neka osoba možda nije svesna da je privlači smrt i razaranje, no to se može zaključiti iz njenih postupaka. Njoj gušenje, poništavanje i razaranje života donosi isto onoliko zadovoljstva koliko osobi koja voli život pruža stvaranje, širenje i razvijanje života. Nekrofilija je istinska perverzija jer, premda je živ, čovek teži uništenju.

Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimosimbol iz muzike. Latinska izreka De omnibus dubitandum (u sve treba sumnjati) zauzima vrlo značajno mesto u njegovom reagovanju na svet. Ovo kritičko raspoloženje, koje ni po čemu ne nalikuje cinizmu, jedan je uvid u stvarnost, nasuprot fikcijama koje postaju zamena za stvarnost.

Nerevolucionarni karakter naročito je sklon verovanju u ono za šta se izjašnjava većina. Osoba s kritičkim raspoloženjem reagovaće upravo obrnuto. Ona će biti posebno kritična kada čuje mišljenje većine, ono koje kola čaršijom, mišljenje onih koji imaju moć. Naravno, da ima više ljudi koji su pravi hrišćani, kao što tvrde da jesu, ne bi im bilo nimalo teško da održavaju takav stav, jer Isus se zaista kritički odnosio prema prihvaćenim vrednostima. Takvo kritičko raspoloženje imao je i Sokrat. Bilo je to raspoloženje proroka i mnogih ljudi koje na ovaj ili onaj način poštujemo. Tek nakon što su dovoljno vremena mrtvi – pouzdano i dovoljno mrtvi – možemo ih slobodno pohvaliti.

“Kritičko raspoloženje” je raspoloženje u kojem je osoba osetljiva na kliše, ili takozvani “zdrav razum”, onaj zdrav razum koji ponavlja i ponavlja iste gluposti koje imaju smisla samo zato što ih svi ponavljaju. Možda se kritičko raspoloženje o kojem ja govorim ne može lako definisati, ali ako čovek eksperimentiše sa sobom i drugima lako se može otkriti osoba koja ima takvo kritičko raspoloženje i osobu koja ga nema. Koliko miliona ljudi, na primer, veruje da trka u atomskom naoružanju služi miru? To je u suprotnosti s našim celokupnim iskustvom iz prošlosti. Koliko samo ljudi veruje da bi se, ako se oglase sirene, mogli spasiti iako su skloništa sagrađena u velikim metropolama Sjedinjenih Država? Oni znaju da ne bi imali više od petnaest minuta vremena. Čovek može predvideti, iako nije paničar, da bi u tih petnaest minuta bio pregažen ako bi pokušao dopreti do vrata skloništa. Očito, još uvek milioni ljudi veruju da ih ta famozna podzemna skloništa mogu spasiti od bombe jačine 50 ili 100 megatona. Zašto? Zato što nisu kritički raspoloženi. Kad bi to isto ispričali dečaku od 5 godina (obično su deca u tom dobu kritičnija od odraslih), on verovatno ne bi poverovao. Većina je odraslih osoba dovoljno “obrazovana” da ne bude kritički raspoložena, i zato prihvata kao “razumne” one ideje koje su čista glupost.

Uz to što je kritički raspoložen, revolucionarni karakter ima poseban odnos prema moći. On nije sanjar koji ne zna da moć može ubiti, prisiliti i izopačiti. Ali on ima poseban odnos prema moći u drugom smislu. Za njega moć nikada ne postaje sveta, ona nikada ne preuzima ulogu istine ili morala dobrote. To je možda jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji, problem današnjice: naime, odnos osoba prema moći. Nije to pitanje znanja o tome šta je moć. Niti se ne radi o nedostatku realizma – o potcenjivanju uloge i funkcija moći. Pitanje je da li je moć za neku osobu sveta i da li je moć moralno impresionira. Onaj kojeg moć moralno impresionira nikada nije kritički raspoložen i nikada nije revolucionarni karakter.

Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna. To je neko za koga nepokornost može biti vrlina. Da bih to objasnio započeću tvrdnnjom koja može zvučati prilično uopšteno: ljudska istorija otpočela je činom nepokoravanja a mogla bi se završiti činom pokoravanja. Šta mislim time reći? Kad kažem da je ljudska istorija otpočela činom nepokoravanja imam na umu jevrejsku i grčku mitologiju. U priči o Adamu i Evi zapovest božija glasi da se sa jednog stabla plodovi ne smeju brati, a čovek – ili, da kažemo celu istinu?, žena – je kadra reći “Ne”. Ona je kadra ne pokoriti se i čak nagovoriti muškarca da učestvuje u njenom nepokoravanju. Kakve su posledice? Čovek je prognan iz raja – to jest, čovek je prognan iz pred-individualne, pred-svesne, pred-istorijske i ako hoćete, pred-ljudske situacije, situacije koja bi se mogla uporediti sa onom u kojoj se nalazi embrio u majčinoj utrobi. Čovek je prognan iz raja i prisiljen da krene putem istorije.

Govoreći jezikom mita, njemu nije dozvoljeno da se vrati. U stvari, on nije kadar vratiti se. Jer, čim se u njemu probudi svest o sebi, čim postane svestan sebe kao izdvojenog iz čovečanstva, iz prirode, čovek se više ne može vratiti u prvobitnu harmoniju koja je postojala pre nego što se njegova svest uopšte pojavila. Tim prvim činom nepokoravanja započinje istorija čoveka, i taj prvi čin nepokoravanja je prvi slobodni čin.

Grci su imali drugačiji simbol, simbol Prometeja. Prometej je ukrao vatru bogovima i počinio zločin, izvršio je čin nepokornosti i tim činom donošenja vatre čovečanstvu započinje ljudska istorija ili ljudska civilizacija.

I Jevreji i Grci su poučavali da je ljudsko nastojanje i ljudska istorija započela jednim činom nepokoravanja.

A zašto ja kažem da bi ljudska istorija mogla da se završi činom nepokoravanja? To na žalost ne govorim mitološki nego realistički. Ako za dve ili tri godine atomski rat uništi pola ljudskog stanovništva i dovede do pravog varvarstva – ili ako dođe do toga za deset godina i eventualno celokupni život na ovom svetu bude uništen – to će se morati pripisati činu pokoravanja. Radi se o pokoravanju ljudi koji pritiskaju dugmad jer im to drugi naređuju i o pokoravanju idejama koje omogućavaju da ovakvo ludilo bude mišljenje.

Nepokoravanje je dijalektički pojam, jer zapravo je svaki čin nepokoravanja jedan čin pokoravanja, i svaki čin pokoravanja je čin nepokoravanja. Šta hoću time da kažem? Svaki čin nepokoravanja je, ukoliko nije prazno buntovništvo, pokoravanje drugom principu. Nisam pokoran idolu jer sam pokoran bogu. Ne pokoravam se Cezaru, jer sam pokoran bogu, ili, ne govoreći teološkim jezikom, jer se pokoravam principima i vrednostima, svojoj savesti. Mogu se ne pokoravati državi jer se pokoravam ljudskim zakonima. I uvek kad sam nečemu pokoran tada se svakako ne pokoravam nečem drugom. Pravo pitanje nije pitanje pokoravanja ili nepokoravanja, nego čemu i kome se pokoravamo ili ne pokoravamo.

Iz ovoga što sam rekao proizilazi da revolucionarni karakter nije, u smislu u kojem ja upotrebljavam tu reč, nužno tip karaktera koji ima svoje mesto samo u politici. Revolucionarni karakter, zaista, postoji u politici, ali takođe i u religiji, umetnosti i filozofiji. Buda, proroci, Isus, Đordano Bruno, Majster Ekart, Galilej, Marks i Engels, Ajnštajn, Švajcer, Rasel – svi su oni revolucionarni karakteri. U stvari, revolucionarni karakter može se naći i kod čoveka koji ne pripada ni jednom od ovih područja; kod čoveka kod kojeg “Da” jeste “Da” i kod kojeg “Ne” jeste “Ne”. On je kadar videti stvarnost, kao što je i mali dečak u bajci Hansa Kristijana Andersena “Carevo novo odelo”. Dečak je video golog cara i ono što je rekao bilo je verno onome što je video.

Možda je u devetnaestom veku bilo lakše prepoznati nepokoravanje, jer je u to doba autoritet u porodičnom životu i u državi bio jako naglašen; bilo je prostora za revolucionarni karakter. Dvadeseti vek je vrlo različito doba. To je vek modernog industrijskog sistema koji stvara čoveka organizacije, sistema goleme birokratije koja insistira na neometanom funkcionisanju onih kojima upravlja – ali više uz pomoć manipulisanja nego silom. Menadžeri te birokratije tvrde da je ovo potčinjavanje njihovim naredbama dobrovoljno i sve nas pokušavaju uveriti, posebno količinom materijalnih zadovoljstava koja nude, da volimo činiti ono što se od nas očekuje da činimo. Čovek organizacije nije taj koji se ne pokorava; on čak ni ne zna da se pokorava. Kako može razmišljati o nepokoravanju kad nije čak ni svestan da je pokoren? On je samo jedan od “momaka”, jedan iz gomile. On je “zdrav”. On misli i radi ono što je “razumno” – čak i ako to ubija njega, njegovu decu i unuke. Stoga je čoveku savremenog birokratskog industrijskog doba mnogo teže biti nepokoran ili razvijati revolucionarni karakter, nego što je to bilo čoveku devetnaestog veka.

Mi živimo u vremenu u kojem se logika platne liste, logika proizvodnje stvari proširila na život ljudskih bića. Ljudska bića su, baš kao i stvari, postala brojevi. Stvari i ljudi postali su količine u procesu proizvodnje.

Da ponovimo: vrlo je teško biti nepokoran ako čovek nije čak ni svestan da se pokorava. Recimo to drugačije. Ko se može ne pokoravati kompjuteru? Kako možemo reći “Ne” filozofiji kojoj je ideal ponašati se poput kompjutera, bez volje, bez osećaja, bez strasti?

Pokoravanje se danas ne prepoznaje kao pokoravanje jer se racionalizuje kao “zdrav razum”, kao stvar prihvatanja objektivnih nužnosti. Ako je nužno jačanje fantastično razornog naoružanja, i na Zapadu i na Istoku, ko bi mogao ne pokoriti se? Ako bi se sve to prikazalo kao čin objektivne nužnosti a ne kao čin ljudske volje, kome bi se dalo reći “Ne”?

Postoji još jedan relevantan aspekt naše savremene situacije. U ovom industrijskom sistemu koji, verujem, postaje sve sličniji u zapadnom i istočnom bloku, individuum se na smrt boji moći velike birokratije, veličine svega – države, industrijske birokratije i sindikalne birokratije. Ne samo da se boji, nego se oseća sasvim malen. Gde je David koji može reći “Ne” Golijatu? Gde je taj mali čovek koji sme reći “Ne” nečemu što je hiljadu puta uvećano po veličini i moći u odnosu na autoritet kakav je bio pre samo pedeset ili sto godina? I individuum je zaplašen i zadovoljan što može prihvatiti autoritet.On prihvata naredbe koje se izriču u ime zdravog razuma i razboritosti, da ne bi osetio da se potčinjava.

Da sumiramo: kad govorim o “revolucionarnom karakteru” mislim ne na biheviorističku već na dinamičku koncepciju. Čovek nije “revolucionar”, u ovom karakterološkom smislu, zato što izriče revolucionarne fraze, ni po tome što učestvuje u revoluciji. Revolucionar, u ovom smislu, je čovek koji se emancipovao od vezanosti za rodnu grudu i krvne veze, od majke i oca, od posebne lojalnosti državi, klasi, rasi, partiji ili religiji. Revolucionarni karakter je humanista utoliko što u sebi oseća čitavo čovečanstvo i ništa ljudsko nije mu strano. On voli i poštuje život. On je skeptik i čovek koji ima vere.

On je skeptik zato što sumnja u ideologije kao u ono što služi za prikrivanje nepoželjne stvarnosti. On je čovek od vere zato što veruje u ono što potencijalno postoji, iako još nije rođeno. On može reći “Ne” i biti nepokoran, upravo zato što može reći “Da” i pokoravati se svojim pravim, vlastitim principima. On nije polusvestan nego potpuno svestan lične i društvene stvarnosti. On je nezavisan; ono što jeste duguje vlastitom naporu; on je slobodan i nikome nije sluga.

Ovaj sažetak mogao bi navesti na pomisao da je ono što sam opisivao mentalno zdravlje i voljnost, a ne pojam revolucionarnog karaktera. To je, uistinu, opis umne, žive, mentalno zdrave osobe. Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter. Jednom kad svi budu svesni, proroci i revolucionarni karakteri neće možda više ni postojati – postojaće samo potpuno razvijena ljudska bića.

Naravno, nikada većina ljudi nisu bili revolucionarni karakteri. Ali razlog što više ne živimo u pećinama upravo je to što je uvek bilo dovoljno revolucionarnih karaktera u ljudskoj istoriji da nas izbave iz pećina. Međutim, postoje mnogi drugi koji se pretvaraju da su revolucionari, a u stvari su buntovnici, autoritarci ili politički oportunisti. Verujem da psiholozi imaju važnu funkciju u proučavanju karakteroloških razlika kod raznih tipova političkih ideologa. Ali da bi to učinili kako treba moraju, bojim se, imati neke od kvaliteta koje sam pokušao opisati u ovom eseju: oni sami moraju biti revolucionarni karakteri.

Prevod eseja Eriha Froma (Erich Fromm) pod nazivom “The Revolutionary Character” iz zbornika “The Dogma of Christ and Other Essays on Religion, Psychology and Culture” (1963)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s