Da li ste za vojnu neutralnost Crne Gore?

 

U jeku medijskog spinovanja, laži i intenzivne kampanje za ulazak Crne Gore u NATO, te navodno rastućeg trenda popularnosti te ideje među ovdašnjim narodom, pomislio sam da bi bilo zanimljivo organizovati svojevrsni neformalni referendum na internetu, kao jedinom slobodnom mediju u Crnoj Gori. Stoga sve koji budu čitali ove redove pozivam da se izjasne o tom pitanju odgovorom na gore ponuđeni upitnik.

Smatram da je ovo bitno, jer među našim političarima postoji težnja da se ovo pitanje izmjesti van narodnog plebiscita u Parlament, koji u ovom pitanju kod nas najbolje pokazuje sve manjkavosti parlamentarne ili predstavničke demokratije. Naravno, kad je riječ o instaliranoj “američkoj demokratiji”, budući da u SAD narodni plebiscit je eksces i svrab, tamo se čak i ratovi (Irak, Avganistan, Srbija, Libija…) vode ne samo bez referenduma, nego i bez glasanja u parlamentu. Jer zaista je nepojmljivo da je preko 65% građana protiv ulaska u NATO, dok je skoro isto toliko parlamentaraca za NATO.

nato-ne-e1396330769572-455x320

Svakodnevno smo svjedoci sve intenzivnije kampanje za ulazak u NATO, pod pritiskom Zapada, a pogotovo u svijetlu trenutne geopolitičke situacije u svijetu. Pa tako, Đukanovićeva posjeta SAD treba da posluži kao dokaz njegove posvećenosti u ostvarivanju američkih interesa, u šta spada i ulazak u NATO. Ako su zaista dobili te “obećavajuće riječi podrške”, poziv za članstvo se slobodno može očekivati u Velsu. Za uzvrat, oni treba da podrže njega u ovoj predstojećoj kampanji. Tačnije, sve ovo je dio te kampanje. Od kad su im “predali dokaze o Telekomu da to istraže”, NATO kampanja je iznenada postala vrlo agresivna! Drugim riječima, Vašingtonu odgovaraju “lideri sa prošlošću” koje uvijek mogu da ucjenjuju.
I ne samo to, nego se naš premijer potrudio da uđe u istoriju “neprijateljskim izjavama protiv Rusije i pridruživanju EU sankcijama”. Pored toga što se time dokazao kao nepokolebljivi agent Zapada i njihovih interesa, Đukanović je nastavio da podstiče još jedan trend u ovoj natovskoj kampanji, a to je plasiranje različitih nebuloza kad je u pitanju bezbjednost, ovoga puta idući u krajnost izmišljanja prijetnji po tu bezbjednost i stabilnost. A pošto Crna Gora po svaku cijenu želi da ostane “faktor stabilnosti u regionu”, onda je logično što u toj ulozi reaguje na sve te “prijetnje”. Tako,  Đukanović je ocijenio da je lako uočiti međuzavisnost između krize u Ukrajini i “napora na destabilizaciji Balkana”: “Ukoliko se uspjesi na nekim drugim, prividno udaljenim područjima, počev od Sirije, Irana, Ukrajine, shvate kao ohrabrenje za antinatovsku politiku u regionu, onda moramo dodatno biti zabrinuti i za stabilnost i budućnost zapadnog Balkana, pa rekao bih i za kredibilnost NATO-a“.

Sa druge strane, ni opozicionari nisu napravili jasan otklon od politike integracija u NATO, čak štaviše, mnogi su ukazivali da Đukanović nije dovoljno posvećen tom pitanju, da se ne trudi dovoljno. Eto, kao da su mu otvorili mogućnost da ih ovako srdačnim druženjem sa Bajdenom i MekKejnom opovrgne, vjerovatno u nastojanju da sebe predstave kao bolje izvršitelje tog zadatka, te da njima treba predati tu štafetu. Nažalost, njima ovakav treba. A izgleda i nama.
U suštini, smatram da ovakva uniformisana spoljna politika i vlasti i opozicije, okrenuta “evroatlantizmu”, ide na ruku isključivo Đukanoviću, koji će ostati miljenik Zapada sve dok ne povuče kakav pogrešan potez. Ali naš Milo je dobro naučio lekcije nekih svojih prethodnika, a istorija pokazuje da mu politički zaokreti nisu problem. Takva politička akrobatika uz onu ranije pominjanu “prošlost” jesu sposobnosti koje “lider” neke kolonije i treba da posjeduje.

Sve u svemu, dugoročno, što se i jednih i drugih tiče, ova zemlja je odavno prodata, u toku je samo nadmetanje ko će da uzme veći dio kolača.
No, to nikako ne znači da mi, kao građani ove zemlje treba da se pomirimo sa time, niti da smo nekako amnestirani odgovornosti za ovu pogubnu i “majmunsku” politiku koju naši lideri vode, ako nas o tome ne pitaju. Pitaju nas, dakako, uvijek i na svim izborima, a mi im dajemo podršku, svojim glasovima održavamo ovaj Sistem u postojanju.

Nakon ovog kratkog osvrta na trenutnu situaciju u Crnoj Gori, posvetio bih se dalje pitanju vojne neutralnosti. O tome sam već govorio u svom tekstu: Vojna neutralnost Crne Gore

 

Koncept vojne neutralnosti (izvor: http://www.zastonato.org/)

ŠTA JE TO NEUTRALNOST?

Vojna neutralnost ima dvojako značenje. Po izbijanju rata između drugih država, ona podrazumeva neučešće neutralne države u tom ratu. Neutralna zemlja ostaje po strani sukoba, bez bilo kakvih vojnih, političkih ili finansijskih obaveza da potpomogne jednu ili drugu zaraćenu stranu. Neutralna država održava veze sa zaraćenim stranama, tj. ne prekida diplomatske ili privredne odnose. U obavezi je da ne pomaže vojno sukobljene strane i da ih jednako tretira.

U savremenim međunarodnim odnosima, u doba mira, vojna neutralnost podrazumeva uzdržavanje od članstva u vojnim alijansama, tačnije u NATO kao preostalom vojnom savezu posle Hladnog rata. Razlog za uzdržavanje od članstva je jednostavan: ulaskom u NATO, država na sebe preuzima obavezu „kolektivne odbrane“, koja podrazumeva ne samo pravo na odbranu u slučaju napada na nju, već i obavezu odbrane u slučaju napada na bilo koju članicu NATO (na osnovu čl. 5 osnivačkog akta NATO iz 1949. godine). Obaveza „kolektivne odbrane“ je nespojiva sa konceptom neutralnosti.

Neutralnost kao promenljiva kategorija

Kao što su međunarodni odnosi promenljiva kategorija, tako se i neutralnost prilagođava pravilima međunarodnog poretka. Neutralnost 18. i 19. veka nije ista kao neutralnost 21. veka. Sistem kolektivne bezbednosti, koji su uvele Ujedinjene nacije, je promenio koncept neutralnosti iz ranijeg perioda, prevashodno zbog obaveza država koje imaju na osnovu članstva u UN. Takođe, priključenje EU ima uticaj na neutralnost država shodno obavezama koje proističu iz članstva. Ipak, savremeni koncept neutralnosti je kompatibilan i članstvu u UN i članstvu u EU, o čemu svedoči niz neutralnih država članica ovih organizacija. Neutralnost jedino nije kompatibilna obavezama koje proističu iz članstva u NATO, jer je NATO u osnovi vojni savez, sa političkom dimenzijom.

Međunarodna obaveza poštovanja neutralnosti

Neutralnost podrazumeva prava i obaveze kako neutralne države, tako i ostalih država u odnosu na neutralnu državu. Poštovanje neutralnosti jedne zemlje u sukobima je garantovano „Konvencijom o poštovanju prava i obaveza neutralnih zemalja i osoba u slučaju rata na zemlji“ (Haška konvencija iz 1907. godine) i drugim konvencijama koje su usvojene tokom Druge Haške konferencije. Srbija, zajedno sa 110 zemalja sveta (uključujući zemlje EU, SAD, Rusiju i Kinu) je obavezana ovim Konvencijama. Pogledajte tekst Haške konvencije iz 1907. godine – linkhttp://avalon.law.yale.edu/20th_century/hague05.asp

Obaveze neutralne zemlje i strana u ratu u pogledu neutralnosti

Prema Haškim konvencijama, zaraćene strane su dužne da poštuju nepovredivost neutralne države. Na njenoj teritoriji se ne sme voditi rat. U slučaju da zaraćene strane ipak uđu na njenu teritoriju, neutralna zemlja ima pravo na odbranu, tj. može pribeći oružanoj sili. Ako strana vojska prebegne na teritoriju neutralne zemlje, ona će ih razoružati i deportovati. Sa druge strane, neutralna zemlja je dužna da sve povlastice i privilegije koje pruži jednoj zaraćenoj strani, omogući i drugoj. Neutralna zemlja ne sme dozvoliti tranzit vojske, vozila, municije ili opreme zaraćenih strana, i ne sme omogućiti postavljanje sredstava komunikacija zaraćenih strana na svojoj teritoriji. Neutralna zemlja ne sme dopustiti regrutaciju boraca na svojoj teritoriji, ali nije odgovorna ako pojedinci prelaze granicu i priljučuju se zaraćenim stranama. Privredna delatnost sa zaraćenim stranama je dozvoljena, čak i ako se radi o izvozu oružja, municije ili materijala koji može da se koristi za ratovanje. Imovina neutralne države na teritoriji zaraćenih zemalja je zaštićena i ona ne može biti predmet oduzimanja za vojne potrebe. Teritorijalne vode neutralne zemlje su nepovredive. Zabranjeno je ustupanje brodova neutralne države zaraćenim stranama (ali je izvoz brodova, municije i ratnog materijala dozvoljen). Strani brodovi zaraćenih strana u lukama neutralne zemlje ne smeju biti duže od 24 sata (u suprotnom mogu biti zaplenjeni). Sipanje goriva za ratne brodove zaraćenih strana je dozvoljeno, ali samo onoliko koliko je potrebno da brod doplovi do svoje matične zemlje.

Pravo na odbranu

Proglašenjem neutralnosti država šalje dve poruke: da neće učestovati u ratovima trećih zemalja i da se neće učlanjivati u vojne saveze. Proglašenje neutralnosti ne znači da se zemlja odriče prava na odbranu, koje je danas garantovano i Poveljom UN. Tokom svetskih ratova, neutralne zemlje su isticale da će se braniti u slučaju napada, neke od njih čak navodeći da će se priključiti suprotnom taboru ako ih neko napadne (što je služilo za odvraćanje Nemačke od napada). Švajcarska je tokom Drugog svetskog rata oborila 26 aviona u svom vazdušnom prostoru i deportovala preko 200 pilota, a da nijedna zaraćena strana nije uložila protest zbog ovih akcija, smatrajući da je u pitanju pravo na odbranu i na zaštitu neutralnosti.

Neutralnost ne znači izolaciju

Nijedna neutralna zemlja se nije priključila NATO, već one održavaju veze sa savezom preko programa Partnerstvo za mir. Program im omogućava da same odlučuju o nivou, vrsti i intenzitetu veza koje imaju sa NATO, bez obaveza koje nameće članstvo u NATO. Na taj način, neutralne zemlje se čuvaju od nametanja obaveza spolja u osetljivoj sferi bezbednosti, zadržavajući dovoljno manevarskog prostora da samostalno, u skladu sa svojim državnim interesima, određuju spoljnopolitičke i vojne prioritete.

Unutar Evropske unije postoji pet neutralnih zemalja: Švedska, Finska, Austrija, Irska i Malta. Način proglašenja neutralnosti, razlozi za proglašenje i vreme proglašenja neutralnosti su različiti od zemlje do zemlje. Neutralnost je prihvatljiv koncept sa stanovišta Evropske unije i kao takav kompatibilan sa procesom evrointegracije Srbije. Članstvom u EU, Srbija bi se priključila klubu neutralnih zemalja, kao jedina neutralna zemlja jugoistočne Evrope (Sever ima Finsku i Švedsku, Zapad Irsku, a Centralna Evropa Austriju). Iz takvog položaja, Srbija bi mogla da ima više koristi na međunarodnoj sceni nego kao još jedna u nizu atlantskih država u regionu.

Neutralnost kao sredstvo spoljne politike

U savremenim međunarodnim odnosima, neutralnost se koristi i kao sredstvo spoljne politike. Neutralnost omogućava vladi da slobodnije i samostalnije odlučuje o nacionalnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Neutralne zemlje koriste specifičan status da se nametnu kao pregovarači i posrednici u međunarodnim sporovima, pružaoci dobrih usluga, zastupnici interesa drugih zemalja, specijalni izaslanici i prestavnici, domaćini velikih konferencija ili domaćini sedišta velikih međunarodnih i regionalnih organizacija (dovoljno je pogledati Ženevu ili Beč). Upravo imidž nepristrasnosti i neutralnosti predstavlja njihovu prednost u odnosu na druge države i najbolja je preporuka za angažman manjih evropskih zemalja u velikim svetskim poslovima.

I SAD su bile neutralne

Mnoge će iznenaditi činjenica da su SAD veći deo svoje istorije bile neutralne, ostajući mimo velikih ratova 18. i 19. veka. SAD su prvi put proglasile neutralnost par godina po usvajanju Ustava, zbog rata između Francuske, sa jedne i Britanije i njenih saveznika, sa druge strane (pogledajte tekst Proklamacije o neutralnosti SAD koju je potpisao prvi američki predsednik Džordž Vašington 1793. godine – link http://avalon.law.yale.edu/18th_century/neutra93.asp ). Tokom 19. veka Amerika je ostajala neutralna u sukobima evropskih sila. I prve tri godine po izbijanju Prvog svetskog rata, SAD su nastavile sa zvaničnom politikom neutralnosti, a u ratna dejstva su se uključile aprila 1917. godine.  Američki Kongres je usvojio seriju zakona („Neutral Acts”) neposredno pred Drugi svetski rat (1935, 1936, 1937. i 1939. godine). Tokom Drugog svetskog rata, SAD su napustile politiku neutralnosti.

NEUTRALNE ZEMLjE I NATO

Neutralne zemlje su učesnice programa Partnerstvo za mir, preko koga održavaju kontakte i ostvaruju saradnju sa NATO. Sve one procenjuju da ovaj Program ne ugrožava njihovu neutralnost, odnosno da im ostavlja dovoljno prostora da sarađuju po političko-vojnim pitanjima sa NATO, bez povrede načela neutralnosti. Jedina neutralna zemlja koja je istupila i ponovo pristupila Programu je bila Malta (o tome detaljnije možete pogledati o odeljku o Malti). Program Partnerstvo za mir postoji od 1994. godine i primarno je bio namenjen zemljama bivšeg Varšavskog pakta, ali danas obuhvata i druge evropske zemlje, kao i zemlje Centralne Azije i Kavkaza (pogledajte listu 22 države učesnice Partnerstva za mir link http://www.nato.int/cps/en/natolive/51288.htm).

Države učesnice programa Partnerstvo za mir ostvaruju politički dijalog sa NATO unutar posebnog foruma koji se zove Savet evroatlantskog partnerstva (skraćeno EAPC). Na Savetu se sastaju ambasadori članica NATO i Partnerstva za mir, radi razmatranja političko-bezbednosnih pitanja koja su aktuelna u datom trenutku. Savet se godišnje sastaje i na nivou ministara, a sa ovih sastanaka se izdaje deklaracija o najvažnijim temama koje su debatovane.

Pored političkog dijaloga, Partnerstvo za mir nudi i podršku zemlji u vojnim pitanjima, uz jasnu ogradu da, za razliku od članstva, zemlje Partnerstva za mir same odlučuju u kom obimu će sarađivati i koje korake će preuzeti u bezbednosnom i odbrambenom sektoru. Za razliku od članstva u NATO gde država preuzima veće obaveze, u Partnerstvu za mir je državi ostavljena sloboda da odluči, prema sopstvenim interesima, da li će učestovati u određenoj vojnoj aktivnosti (nezavisno da li se radi o obuci, vežbi i operaciji).

Neutralne evropske zemlje su aktivne unutar programa Partnerstvo za mir, bilo da se radi o kursevima i seminarima, učešću u vojnim vežbama ili misijama. Ove zemlje ističu značaj poštovanja multilateralizma, posebno uloge UN. Kao članice EU, one traže održavanje veza EU i NATO kada je reč o bezbednosnim i vojnim pitanjima. Iako aktivno deluju unutar NATO, nijedna od ovih država nije preduzela nijedan korak koji bi implicirao članstvo u NATO. One ostaju na poziciji potrebe saradnje sa Alijansom, ali uz jasno poštovanje njihovog specifičnog neutralnog statusa, koje isključuje članstvo u vojnim paktovima, stacioniranje stranih trupa ili otvaranje baza na njihovoj teritoriji.

NEUTRALNE ZEMLjE – ČLANICE EU

(odredbe Lisabonskog sporazuma)

Unutar Evropske unije postoji pet neutralnih država: Austrija, Finska, Švedska, Irska i Malta. Ove zemlje su procenile da članstvo u EU ne povređuje njihovu neutralnost, tj. da je članstvo u EU kompatibilno sa njihovom spoljnom i bezbednosnom politikom neutralnosti. Irska je prva neutralna država koja je postala članica EU, a Malta poslednja. Tri neutralne zemlje, Austrija, Finska i Švedska su dugo godina odbijale da zatraže članstvo u EU zbog blokovske podele Evrope, smatrajući da bi priključenje tadašnjoj EEZ bilo svrstavanje uz zapadni blok. Nestankom blokova, sve tri su podnele zahtev za članstvo i primljenje su u EU, 1995. godine.

Evropska unija poseduje od 1999. godine posebnu politiku saradnje država članica u oblasti bezbednosti i odbrane, koja se zove „zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU“ (skraćeno ZBOP). Ovo je samo jedna od tridesetak zajedničkih politika EU (postoje npr. zajednička monetarna politika, poljoprivredna politika, politika proširenja, konkurencije i dr). ZBOP je politika relativno novijeg datuma jer se EU formirala primarno kao ekonomska integracija, te je bezbednosni segment saradnje do pre desetak godina bio van fokusa čisto evropskog Brisela. ZBOP je deo šire spoljne politike EU.

U nedavno usvojenom Lisabonskom sporazumu, postoje četiri člana i dva Protokola kojima je definisana saradnja članica na vojnom i bezbednosnom planu. Odredbama Lisabonskog sporazuma predviđena je mogućnost stvaranja zajedničke odbrane evropskih zemalja pod okriljem EU u budućnosti. Takođe, precizirana je obaveza pružanja pomoći u slučaju da neka članica bude žrtva agresije („klauzula uzajamne pomoći“), kao i načelo solidarnosti država u slučaju terorizma ili elementarnih nepogoda („klauzula solidarnosti“). Ugovorom je predviđeno i stvaranje borbenih trupa EU, kao i dodatni oblici saradnje država kroz Evropsku agenciju za odbranu i stalne strukture u Briselu. Van EU, Unija može slati misije po svetu, i civilne i vojne (jedna takva civilna misija je EULEKS na KiM). Pogledajte odredbe Sporazuma o ZBOP od člana 42 do 46 link http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2008:115:0013:0045:EN:PDF

Odredbe Lisabonskog sporazuma o vojnoj i bezbednosnoj saradnji su bile najkontraverznije za Irsku, koja je tražila dodatne garancije zarad zaštite svoje neutralnosti (o garancijama EU Irskoj pogledajte odeljak o Irskoj). Ono što je važno za sve neutralne države je odredba Lisabonskog sporazuma koja kaže da odrebe o ZBOP „neće prejudicirati specifičan karakter politike bezbednosti i odbrane pojedinih država članica“. Jednostavno rečeno, ova rečenica je garancija neutralnim zemljama da neće morati da preduzmu bilo kakve akte koji bi mogli da naruše njihovu neutralnost.

Kao detalj, treba navesti i da jedna članica EU – Danska ima izuzeće (tzv. opt out) iz ZBOP, tako da u vojnom delu ZBOP formalno učestvuje 26 država članica EU, ne 27. Naime posebnim Protokolom Danskoj je garantovano, na njen zahtev, da ne mora da učestvuje u donošenju odluka koje se tiču vojnog angažmana, niti da finansira vojne operacije EU.

Za kraj, treba uočiti jednu značajnu karakteristiku ZBOP. Ovo je jedna od politika gde je uloga briselskih struktura izuzetno ograničena. Sve odluke koje se tiču evropske ZBOP, tj. odbrane i bezbednosti, bilo da se radi o pitanjima unutar EU ili o angažmanu po svetu, donose isključivo države članice i to tako što sve moraju biti saglasne. Takođe, primena odluka iz Brisela je na nivou država članica, koje određuju kako će ih sprovesti.

IRSKA

Irska je jedina članica Evropske unije čiji se narod na referendumu izjašnjavao o Lisabonskom sporazumu. Jedan od razloga većinskog negativnog glasanja na prvom referendumu u junu 2008. godine je bilo uverenje Iraca da Lisabonski ugovor narušava neutralnost Irske. Irska vlada je nakon neuspeha referenduma tražila i dobila garancije drugih članica EU da će osobenosti Irske vis-à-vis neutralnosti biti uvažene (pogledajte garancije date Irskoj linkhttp://ec.europa.eu/ireland/lisbon_treaty/lisbon_treaty_progress/index_en.htm). Na ponovljenom referendumu u oktobru 2009, posle datih garancija, Lisabonski sporazum je prihvaćen. Uspeh u dobijanju garancija od drugih 26 članica je primer da jedna država EU može zaštiti svoju nacionalnu politiku unutar šire evropske zajednice, uz upornost i doslednost u političkom stavu.

Lisabonski sporazum je za Irce bio sporan, između ostalog, zbog odredbi o evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici (CSDP), posebno u delu o vojnoj saradnji unutar EU. Irskoj je garantovano da ova „evropska politika neće prejudicirati tradicionalnu politiku vojne neutralnosti Irske“. Irska ima pravo da sama odlučuje: o vrsti pomoći koje će pružiti drugim zemljama EU u slučaju terorističkog napada ili agresije, o učešću u eventualnoj zajedničkoj odbrani EU u skladu sa irskim ustavnim uređenjem (podrazumeva se raspisivanje referenduma), o učešću u Evropskoj agenciji za odbranu ili novim strukturama za vojnu saradnju unutar EU, o izdacima za vojsku i odbrambenim kapacitetima i o angažmanu u vojnim operacijama EU. Osim toga, Irskoj je garantovano da Lisabonski sporazum ne stvara evropsku vojsku niti propisuje obavezno služenje vojnog roka. U suštini, Irska je dobila garancije da kao neutralna država može samostalno da odlučuje o obimu i vrsti angažmana u vojnoj saradnji unutar EU.

Lisabonski sporazum nije prvi sporazum EU koji je odbačen na referendumu. Irska je dva puta glasala i o Sporazumu iz Nice (iz 2001. godine), a drugi referendum je bio uspešan nakon što je Irska dobila garancije da „njeno učešće u spoljnoj i bezbednosnoj politici EU ne prejudicira njenu tradicionalnu politiku vojne neutralnosti“. Ista rečenica „Ireland confirms that its participation in the European Union’s common foreign and security policy does not prejudice its traditional policy of military neutrality“ je našla svoje mesto i u tumačenju Lisabonskog sporazuma.

Irska promoviše neutralnost kao jedno od glavnih obeležja svoje spoljne politike. Uz isticanje multilateralizma, posebno uloge UN, uz poštovanje obaveza prema EU koje ne dovode u pitanje njenu neutralnost i uz saradnju sa NATO isključivo u okviru Partnerstva za mir (kome se priključila kao poslednja od neutralnih zemalja 1999. godine), Irska promoviše koncept aktivne neutralnosti, koji podrazumeva njeno aktivno postavljanje u međunarodnim poslovima. Irska vojno učestvuje u mirovnim operacijama pod uslovom da one imaju trojnu odluku: UN, Vlade Irske i Parlamenta Irske (takozvani Triple-Lock sistem). Irska ističe da joj je politika neutralnosti donela pozitivne efekte u prošlosti i da nema razloga da menja dobar kurs.

Irska neutralnost nije definisana unutrašnjim aktima (ni Ustavom), ali je poštovana od svake vlade, imajući u vidu većinsko opredeljenje Iraca.

AUSTRIJA

Austrijska neutralnost je proglašena u Parlamentu oktobra 1955. godine. U Aktu o neutralnosti, koji je postao sastavni deo Ustava, kaže se da „Austrija slobodnom voljom proglašava stalnu neutralnost“, te da „u budućnosti neće pristupiti nijednom vojnom savezu i neće dozvoliti baze stranih trupa na svojoj teritoriji“. Akt je usvojen dan posle povlačenja poslednjeg stranog vojnika sa teritorije Austrije, koji su stacionirani posle Drugog svetskog rata. Za dan državnosti Austrije je uzet dan proglašenja Akta o neutralnosti.

Kao neutralna zemlja, Austrija se opredelila za politiku „aktivne neutralnosti“, tj. aktivnog učešća u spoljnim i bezbednosnim poslovima. Kao i Švajcarska, Austrija ima veoma zapaženu ulogu na međunarodnoj sceni: domaćin je međunarodnih konferencija, posrednik je u pregovorima, njene diplomate su često specijalni izaslanici, a u Beču se nalazi sedište dela organizacija UN, kao i sedište OEBS.

Austrijska neutralnost je nastala po modelu švajcarske neutralnosti. Međutim, za razliku od Švajcarske koja dugo godina nije želela da postane članica UN zbog restriktivnijeg tumačenja pojma neutralnosti, Austrija je odmah po uspostavljanju suvereniteta postala članica UN (1955. godine) i preuzela je obaveze koje proističu iz koncepta kolektivne bezbednosti na osnovu Poglavlja VII Povelje UN (od sprovođenja sankcija UN do učešća u mirovnim operacijama UN, gde se procenjuje da je učestvovalo preko 50.000 vojnika od prve misije Austrije u Kongu). Austrija ističe posebno važnu ulogu UN o očuvanju mira i bezbednosti danas u svetu.

Ulaskom u EU 1995. godine, Austrija je prihvatila odredbe Ugovora iz Mastrihta (1992) koje su se ticale evropske politike bezbednosti i odbrane, čime je austrijska neutralnost „evropeizirana“. Austrija podržava razvoj evropskih bezbednosnih struktura i aktivno učestvuje u evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, uključujući i učešće u operacijama EU. Najkontraverznije pitanje sa aspekta neutralnosti za Austriju je bilo učešće u tzv. borbenim grupama EU, u kojima Austrija učestvuje sa Nemačkom i Češkom (borbene grupe EU nikad do sad nisu upotrebljene).

Ono što predstavlja jasnu granicu kada je reč o austrijskoj neutralnosti je članstvo u NATO. Austrija je opredeljena da ne ulazi u vojne alijanse, da ne dozvoli stacioniranje stranih trupa na svojoj teritoriji, niti da učestvuje u ratnim dejstvima. Austrija, kao neutralna država, nije dozvolila prelet aviona NATO preko svoje teritorije tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. Austrija je aktivna u programu Partnerstvo za mir, ali bez pretenzija za članstvom u NATO. Za Austriju neutralnost znači sigurnost, a angažman u okviru UN i EU, te veze sa NATO preko programa Partnerstvo za mir su dovoljan okvir za ostvarivanje veoma vidljive političko-bezbednosne uloge na međunarodnoj sceni.

ŠVEDSKA

Švedska gotovo dva veka nije učestvovala u ratu, još od doba Napoleona. Smatra se da švedska neutralnost postoji od početka 19. veka, tj. od 1814. godine kada je Švedska poslednji put učestvovala u oružanim sukobima. Švedska neutralnost je zasnovana na tradiciji, pre nego na međunarodnim aktima. Formalno, neutralnost je proglašena tek 1834. godine, odlukom kralja Gustava XIV. Uoči oba svetska rata, vlada Švedske je usvajala posebne deklaracije o neutralnosti, kojima je potvrđivala status nezaraćene strane. Švedska nije napadnuta tokom ovih ratova. Švedska je isticala svoju neutralnost i u doba Hladnog rata, iako je nesumljivo politično-ekonomskim uređenjem bila zemlja bliža Zapadu. Zbog izbegavanja svrstavanja uz blokove, nije želela da se priključi ni Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči današnje Evropske unije. Postala je članica EU 1995. godine, zajedno sa još dve neutralne zemlje, Finskom i Austrijom. Ne razmatra pitanje članstva u NATO.

Švedska je svoju spoljnu i bezbednosnu politiku zasnivala na neutralnosti, dobrim odnosima sa zemljama okruženja (neutralnom Finskom i zemljama članicama NATO Norveškom, Danskom i Islandom) i privrženosti sistemu kolektivne bezbednosti UN. Švedska danas daje veliki doprinos mirovnim operacijama, zasnovanim na međunarodnom pravu, sa posebnim isticanjem značaja Saveta bezbednosti UN u očuvanju svetskog mira. Od 1963. godine propagira takozvanu „aktivnu neutralnost“ koja podrazumeva visok angažman države na međunarodnom planu, diplomatskim sredstvima.

Po ulasku u EU, Švedska je preuzela sve obaveze koje proističu iz zajedničke politike bezbednosti i odbrane EU i odlučila se na aktivnu ulogu unutar evropskih mogućnosti. Švedska podržava razvoj evropske saradnje u oblasti odbrane kao i bezbednosne saradnje, iako je s kraja devedesetih imala rezerve na ovlašćenja EU da autonomno deluje u oblasti bezbednosti. Kao i u Finskoj, i u Švedskoj istraživanja javnog mnjenja pokazuju veću podršku evropskoj vojnoj saradnji, nego priključenju NATO. U Švedskoj neretko se čuje teza da bi članstvo u NATO upravo umanjilo nivo sigurnosti zemlje, jer bi Švedska postala manje samostalna u odličivanju po pitanjima odbrane. Švedska, zajedno sa Finskom, planira učešće u borbenim trupama EU. U Švedskoj je posebna tema i nuklearno naoružanje.

Švedska neutralnost vidi kao deo nacionalnog indentiteta i stoga je veoma teško učiniti zaokret ka politici svrstavanja uz vojne paktove. Švedska je ponosna na svoj „treći put“. Švedska nastavlja bezbednosnu politiku van vojnih saveza, koja joj je donela mir, prosperitet i jaku socijalnu državu.

FINSKA

Posle Drugog svetskog rata, Finskaje vodila striktnu politiku neutralnosti, proglašenu između dva svetska rata. Kao neutralna država, Finska je tokom Hladnog rata izbegavala konfrontaciju sa velikim silama po političkim, ekonomskim i vojnim temama, verujući da najbolje može zaštiti svoje interese ako ima dobre odnose sa oba bloka. Finska je sve vreme održavala posebne veze sa SSSR-om, sa kojim je delila 1300 km granice, verujući da na taj način može uživati podršku i zaštitu velikog suseda i izgraditi bolje veze sa Zapadom. Na osnovu sporazuma s SSSR-om iz 1948. godine, Finska se obavezala da će pitanje odbrane isključivo vezati za svoju teritoriju, a preambula Sporazuma je priznala želju Finske da ostane van konflikta velikih sila. Sporazum prvi međunarodni dokument koji se tiče neutralnosti, iako je ona proglašena još između dva svetska rata. Finska smatra da je uz pomoć neutralnosti uspela da sačuva svoju nezavisnost i da je politikom nesvrstavanja uz jedan ili drugi blok najbolje zaštitila sebe.

Finska je postepeno dobijala priznanje neutralnosti tokom pedesetih godina. Posete predsednika Finske Ura Kekonena su pratile političke deklaracije, u kojima je prihvatana neutralnost Finske (iako one nisu pravno obavezujuće, ipak su pokazivale politički pravac kojim ide Finska). U jednoj rečenici, Kekonen je definisao ulogu Finske u međunarodnim odnosima: ne vidi svoju državu kao sudiju, već kao doktora – njena uloga nije da presuđuje, nego da dijagnosticira problem i nađe lek.

Blokovska podela sveta je onemogućila prijem Finske u UN do 1955, od kada Finska aktivnije nastupa u spoljnopolitičkim i bezbednosnim poslovima u svetu. Finska aktivno učestvuje u mirovnim operacijama UN od šezdesetih godina prošlog veka. Finska se priključila EU 1995. godine. Od tad daje poseban doprinos evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, učestvujući u svim njenim segmentima i prihvatajući sve odredbe Lisabonskog sporazuma. Finska je i učesnica programa Partnerstvo za mir, u okviru koga sarađuje sa NATO.

Finska kao neutralna zemlja ima blisku saradnju sa svim nordijskim zemljama. Veliki je zagovornik saradnje severnih zemalja, ističući značaj ovog regiona i važnost očuvanja dobrih odnosa na severu. Od 1955. članica je Nordijskog saveza, koji obuhvata Dansku, Norvešku, Island i Švedsku. Iako su od finskih zvaničnika dolazile ideje da sve nordijske zemlje proglase neutralnost ili da proglase zonu bez nuklearnog oružja polovinom prošlog veka, ove ideje nisu naišle na prijem, imajući u vidu da tri zemlje Nordijskog saveza pripadaju NATO.

Finska smatra da pozicija neutralnosti i danas omogućava najbolju zaštitu njenih interesa. Dvotrećinska podrška stanovništva neutralnosti govori u prilog očuvanja ove politike

MALTA

Malta je proglasila vojnu neutralnost 1980. godine, po zatvaranju britanskih i NATO baza na svojoj teritoriji (NATO je na Malti imao regionalni centar za Mediteran od 1953. godine). U bilateralnom sporazumu sa Italijom 1980. godine prvi put je u jednom međunarodnom aktu pomenuta neutralnost Malte. Malta se obavezala da neće ulaziti u vojne alijanse i da neće dozvoliti strane trupe ili strane baze na svojoj teritoriji, a Italija je garantovala neutralnost i obavezu konsultacija radi dobijanja vojne pomoći ukoliko ta neutralnost bude ugrožena  (kasnije će neutralnost biti pomenuta i u Sporazumu sa Libijom i drugim ugovorima).

Neutralnost je amandmanski uneta u Ustav izmenama iz 1987. godine. U Ustavu Malte stoji da je Malta neutralna zemlja koja se aktivno zalaže za mir, sigurnost i socijalni napredak svih naroda sveta i da sprovodi politiku nesvrstavanja i neučešća u vojnim alijansama. To znači da Malta neće dozvoliti strane baze na svojoj teritoriji i da neće dozvoliti upotrebu svojih vojnih objekata stranim trupama, sem po odobrenju Vlade Malte u slučaju da se radi o odbrani Malte ili o primeni mera na osnovu odluka Saveta bezbednosti UN. Takođe, Malta neće dozvoliti boravak stranih trupa na svojoj terirotiji, sem ukoliko su angažovani na civilnim poslovima i ukoliko pomažu odbranu Malte. Luke Malte će biti korišćene za civilne potrebe, a vojnim brodovima je omogućen pristup samo zarad opravke i to ako se nalaze u neborbenom stanju ili zbog proizvodnje.

Zbog specifičnog geostrateškog položaja u Mediteranu, Malta je smatrala da će uz pomoć neutralnosti najbolje zaštititi svoju samostalnost u odlučivanju po bezbednosnim pitanjima. Pored odnosa sa Evropom, za Maltu je od vitalnog značaja i dobar odnos sa Mediteranskim zemljama, posebno sa Severom Afrike. Malta je, pored Kipra i Jugoslavije, bila jedna od evropskih članica Pokreta nesvrstanih zemalja, iz čijeg članstva je istupila pred prijem u EU. Malta načelno ne učestvuje u mirovnim operacijama, ali, kako smatra da doprinos miru ne mora biti samo u vojnim trupama već postoje i drugi načini, opredelila se za pružanje obuke i ekspertize kada je reč o pomorskom pravu (koje je za Maltu od posebnog značaja imajući u vidu položaj zemlje), diplomatiji i učenju arapskog jezika i kulture.

Kada je reč o odnosima sa NATO, Malta je jedina zemlja koja je istupila i ponovo pristupila programu Partnerstvo za mir. Malta se priključila Partnerstvu za mir 1995. godine, da bi iz njega istupila godinu dana kasnije. Međutim, nakon članstva u EU 2004. godine, Malta je uočila, kako bi učestvovala aktivno u evropskoj bezbednosnoj i vojnoj saradnji, da je potrebno da održava veze i sa NATO, te se 2008. godine ponovo priključila Partnerstvu.

NEUTRALNOST VAN EU: ŠVAJCARSKA

Jedan od sinonima švajcarske države je njena neutralnost.Švajcarska je opredeljenjem za neutralnost demonstrirala svojim velikim susedima (Francuska, Nemačka i Italija) spremnost da ostane po strani njihovih evropskih ratova, a zauzvrat je očekivala da susedne zemlje poštuju njenu slobodu i nezavisnost. Švajcarska neutralnost je dakle, pored očuvanja unutrašnje stabilnosti i poretka, imala za cilj i obezbeđenje zaštite od napada spolja. Iako istoričari pominju efektivnu neutralnost Švajcarske od 1515. godine (kao opredeljenje posle poraza u ratu sa Francuzima), prvi akt proglašenja neutralnosti datira iz 1674. godine (odluka Saveta konfederacije, Tagsatzung-a). Švajcarska neutralnost je formalno priznata od strane velikih sila tek posle nekoliko vekova, na Bečkom kongresu 1815. godine. Viševekovna stabilnost države uz sve različitosti njenih kantona, ekonomski i finansijski napredak i u najtežim vremenima u Evropi, kao i današnji međunarodni prestiž koja ova država uživa, govori da je Švajcarska izabrala dobro sredstvo za zaštitu svoje teritorije i samostalnosti. Švajcarski model neutralnosti je poslužio i drugim državama kao primer (npr. Austriji).

Švajcarska je svoju neutralnost tumačila veoma restriktivno. Tek posle pozitivnog referenduma, postala je članica UN 2002. godine. Na referendumima je odbijala članstvo u EU. Švacarska neutralnost nikako ne znači njenu spoljnopolitičku izolovanost, naprotiv. Švajcarska je danas evropsko sedište organizacije i agencija UN, te drugih međunarodnih organizacija poput Svetske trgovinske organizacije ili Crvenog krsta. Često je domaćin mirovnih pregovora i razgovora u Ženevi, bilo da se radilo o Balkanu ili Bliskom Istoku, te velikih međunarodnih konferencija, a njeni predstavnici su tradicionalno učesnici u rešavanju međunarodnih sporova.

Iako neutralna zemlja, Švajcarska ima veliku vojsku (oko 200.000 pripadnika), koja je na globalnom planu angažovana u mirovnim misijama pod mandatom UN. Švajcarci su referendumom prihvatili amandman na Zakon o vojsci 2001. godine kojim je odobreno angažovanje vojske van granica Švajcarske u mirovnim operacijama. Mirovne misije odobrava Parlament ako broje više od 100 vojnika i traju duže od 3 nedelje. Švajcarska vojska ne sme učestvovati u borbenim dejstvima, već samo u akcijama očuvanja mira. Švajcarska ističe da su upravo kontigenti neutralnih zemalja najbolja pomoć ugroženom stanovništvu, sa kojim najlakše stupaju u kontakt i od kojih su prihvaćeni zato što ne učestvuju u vojnim intervencijama.

Švajcarska je jasno opredeljena protiv članstva u NATO, jer je članstvo u vojnim paktovima suprotno neutralnosti. Švajcarska je odbila tranzit NATO preko svoje teritorije tokom bombardovanja Srbije, upravo pozivajući se na neutralnost i odsustvo odobrenja UN za vojne akcije NATO. Švajcarska je nije učestvovala ni na koji način u ratu u Iraku i smatra da je striktna politika neutralnosti najbolja zaštita od terorizma. Švajcarska je veoma aktivna u programu Partnerstvo za mir, uz jasnu ogradu da njene aktivnosti ne smeju ugroziti neutralnost.

Švajcarska je dokaz da neutralna zemlja itekako može biti aktivna na međunarodnoj sceni, upravo koristeći neutralnost da političkim, ekonomskim i vojnim kapacitetima ojača svoj svetski uticaj. Za Švajcarsku, neutralnost je sredstvo kojim stvaruje prestiž u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima. Skoro 90% Švajcaraca podržava neutralnost kao temeljni princip spoljne i bezbednosne politike. Napuštanje politike neutralnosti je gotovo nemoguće jer ono zahteva prethodni referendum o odbacivanju neutralnosti, čiji ishod bi bio više nego očigledan.

CRNA GORA I NEUTRALNOST

Uprkos težnjama naših lidera i analitičara da predstave bezbjednosnu situaciju u Crnoj Gori kritičnom, te da je stoga neophodno da se što prije uđe u NATO, to je sasvim daleko od bilo kakve realnosti. Čak i da Crna Gora ostane jedina zemlja van NATO u regionu, to joj mora garantovati bezbjednost, jer na Balkanu onda ne može biti rata.

Nadalje, Crna Gora je mala država u geopolitičkom smislu. Da bi opstale, male države treba da vode mudru spoljnu politiku. Ne može se reći da je mudro priklanjati se jednom vojnom savezu koji je u gotovo otvoreno neprijateljskim odnosima sa drugim državama čiji uticaj Crnoj Gori može biti od koristi, i istorijski gledano i jeste bio. Tu prevashodno mislim na Rusiju. Ulazak u NATO, gdje SAD ima izrazitu hegemoniju, Crnoj Gori bi donio sljedeće: direktnu distancu u odnosu na Rusiju i čak u srednjem roku svrstavanje u njene protivnike, što je nepotreban luksuz i presedan čitave crnogorske istorije. I u okviru takve NATO grupacije, Crna Gora bi realno u očima SAD, Britanije i drugih vodećih sila, bila zemlja pastorak, jer bi bez obzira na servilnost njenog (marionetskog) rukovodstva, istorijska, a i sada demografski posmatrano većinska Crna Gora (75 odsto pravoslavnog življa) bila tretirana elementima dugog trajanja kao bliska Rusiji (Sloveni, pravoslavni, istorijski saveznici Rusiji), pa bi na taj način bila smatrana kao sumnjiv i nepodoban element. Drugim riječima, ne postiže se ništa korisno po našu zemlju.
Sa druge strane, ne treba biti vojni analitičar pa shvatiti zašto postoji interes NATO da Crna Gora bude njegova članica. Najprije, to je dio višedecenijskog raslojavanja snažnog Balkana na marionetske državice, koje tu svoju “državnost” duguju upravo Zapadu. Istorijski gledano, zemlje regiona (ili zemlje Zapadnog Balkana, kako god) su mahom vodile rusofilsku politiku, dok je sa druge strane, interes Rusije bio upravo izlazak na toplo more koji je, preko tog uticaja, sebi i obezbjeđivala. Naravno da je sada cilj Zapada da Rusiju odsječe od takvog izlaza, što bi članstvo ovih naših državica u NATO nesumnjivo i donijelo. Pored toga, bili bi ugroženi i neki drugi interesi Rusije, pogotovo u energetskom sektoru. Dakle, za interes NATO za nas i našu bezbjednost trebamo prevashodno zahvaliti svom geopolitičkom položaju. Pitanje je, međutim, da li mi zaista želimo da budemo samo pioni u toj igri moćnika ili bi možda trebali da imamo i neki glas o svemu tome? Taj glas mi jedino možemo istaći kroz odgovornu i dostojanstvenu diplomatiju, vođenu u skladu sa našim interesima. Ako već postoji toliko interesovanje zbog našeg položaja, zar ga ne bi trebali valorizovati, umjesto što ga prodajemo za nove četiri godine harača našeg Gospodara?
U tom pogledu posebno treba uzeti u obzir savremene trendove u međunarodnim odnosima.  Međunarodni odnosi su upravo ovih, a i sledećih godina u stanju promjena i tranzicionog procesa od monopolarnog sistema, kakav je svakako nastao nakon „rušenja Berlinskog zida” i kakav je potrajao u sledećem periodu sa izrazitom dominacijom jedine svjetske supersile SAD. Međutim, poslednjih godina se ubrzava proces prelaska svjetskog sistema na multipolaran, gdje paralelno egzistira više svjetskih sila i gdje je Amerika i dalje, pojedinačno posmatrano, vodeća, ali bez one dominacije koju je karakterisao monopolarni sistem proteklog perioda. Čak, u neposrednijoj budućnosti ovaj proces slabljenja američke moći i jačanja drugih svjetskih sila će se nastaviti, sa daljom tendencijom gubitka američkog vođstva. Ovo se sve već reflektuje, a posebno će se reflektovati i na odnose u Evropi, uključujući i prostor Balkana. Svjedoci smo toga u nedavnim dešavanjima u Siriji i Iranu, te sada aktuelnim u Ukrajini.
Najkrupnije promjene koje su uslovile i promjenu svjetskog sistema od monopolarnog, uspostavljenog nakon rušenja Berlinskog zida, ka multipolarnom su višedecenijski proces prelaska svjetskog ekonomskog centra sa sjevernog Atlantika ka Pacifiku, posebno njegovoj azijskoj obali sa centrom u Kini; činjenica da zemlje BRIK preuzimaju sve veći značaj u međunarodnim odnosima, zahvaljujući svojim kapitalnim resursima; te svjetska ekonomska kriza, koja je ujedno i kraj neoliberalnog ekonomskog sistema. S obzirom na to, jednostavno nije racionalno ni mudro priklanjati se samo jednom savezu koji očajnički pokušava da održi svoj uticaj.

Još jednom ponavljam, Crna Gora kao nezavisna država (tj. ako teži da to stvarno bude) mora voditi mudru i odgovornu spoljnu politiku, a ne politiku isključivosti. Vrlo je važno napomenuti da Crna Gora ne mora biti članica NATO pakta da bi imala saradnju sa Zapadom, pa čak ni kad je riječ o vojnoj saradnji. Zato tu postoji Partnerstvo za mir, gdje države mogu suvereno odlučivati o nivou svog učešća u globalnoj bezbjednosti. Sa druge strane, Crna Gora ne mora ulaziti u neke saveze ni sa istočnim zemljama (ili zemljama BRIK-a), ali sa njima svakako mora sarađivati, budući da treba imati u vidu trend rasta njihovog uticaja na međunarodnoj sceni. Bilo bi glupo ignorisati tu činjenicu. Ukoliko želi da zadrži neki nivo suverenosti u odlučivanju kad su u pitanju međunarodni odnosi, Crna Gora, zbog svoje pozicije i uticaja, ne bi trebala da ulazi ni u kakve vojne saveze. Treba insistirati na vojnoj neutralnosti Crne Gore, koja će sarađivati sa svim važnijim silama i subjektima u savremenom svijetu, zadržavajući pri tom sudbinu u svojim rukama, i razvijati stepen prijateljstva i savezništva (vanblokovskog) sa velikim silama i susjedima primarno vodeći računa o sopstvenim interesima. Proglašenjem neutralnosti u Crnoj Gori otvorila bi se nova mogućnost u sferi spoljne politike, koju, nažalost, do sada nije koristila. Neutralne države koriste upravo ovaj specifičan status da ojačaju svoj položaj na međunarodnoj sceni: one su domaćini raznih međunarodnih konferencija, posrednici u pregovorima, specijalni izaslanici ili pregovarači UN, one pružaju dobre usluge i usluge posredovanja u međunarodnim sporovima. Politika neutralnosti daje velike mogućnosti državi da se, shodno svojim nacionalnim i državnim interesima, prilagođava političko-bezbjednosnoj situaciji u svijetu. Pri donošenju odluka, država se rukovodi svojim prioritetima, a ne nalozima drugih država. Politika neutralnosti omogućava da kažemo „NE“ učešću u ratovima i sukobima koji nisu naši. Neutralnost znači odsustvo obaveza koje proizilaze iz članstva u vojnom savezu, obaveza i u ljudstvu i u novcu. Samostalnim odlučivanjem država može najbrže i najadekvatnije da reaguje na sve bezbjednosne izazove u slučaju sopstvene ugroženosti. Neutralnost daje autonomiju odlučivanja o mjerama koje će biti preduzete unutar države radi zaštite zemlje i bezbjednosti građana. Crna Gora treba da sama procjenjuje šta je neophodno za odbranu zemlje i da sama izgrađuje svoj odbrambeni sistem. Postoji zabluda da neutralne zemlje ne razvijaju svoj vojni potencijal, što je potpuni apsurd. Smatram da Crna Gora treba da razvija svoju vojsku, čak sam i za povratak vojne obaveze. Treba da razvija vojsku kako bi mogla da se brani od eventualnog napada, i po meni bi to trebala da bude jedina svrha vojske u Crnoj Gori. Neko će reći, pa šta će neutralnoj zemlji vojska ako je njena teritorija nepovrediva? Vrlo jednostavno, napad na neutralnu zemlju jeste povreda međunarodnog prava, ali u slučaju rata agresor neće mnogo brinuti o tome. Mi treba najviše da cijenimo svoju slobodu, i da je u takvom protivpravnom napadu i branimo. Pored toga, taj ratnički kod je i u duhu ovog naroda koji se uvijek borio za slobodu i branio je životom. Ili kako je to rekao po­li­tič­ki eks­pert sa In­sti­tu­ta za de­mo­kra­ti­ju i sa­rad­nju iz Pa­ri­za Džon La­fland – “Ze­mlje ko­je ne mo­gu sa­me obez­bi­je­di­ti svoju si­gur­nost ne mo­gu bi­ti ne­za­vi­sne dr­ža­ve, već is­klju­či­vo pro­tek­to­ra­ti.” Vojna neutralnost znači izopštavanje iz ratova i sukoba koji su za nas potpuno impersonalni, i koji naravno ne doprinose nikakvom miru na svijetu, pogotovo ne ovi koje NATO vodi, kao i vođenje politike posvećene jačanju kulture dijaloga, nenasilja i mira, budući da bi moralo biti jasno da prijetnja ili upotreba sile ne mogu riješiti međuarodne antagonizme u savremenom svijetu.

Advertisements