Da li ste za vojnu neutralnost Crne Gore?

 

U jeku medijskog spinovanja, laži i intenzivne kampanje za ulazak Crne Gore u NATO, te navodno rastućeg trenda popularnosti te ideje među ovdašnjim narodom, pomislio sam da bi bilo zanimljivo organizovati svojevrsni neformalni referendum na internetu, kao jedinom slobodnom mediju u Crnoj Gori. Stoga sve koji budu čitali ove redove pozivam da se izjasne o tom pitanju odgovorom na gore ponuđeni upitnik.

Smatram da je ovo bitno, jer među našim političarima postoji težnja da se ovo pitanje izmjesti van narodnog plebiscita u Parlament, koji u ovom pitanju kod nas najbolje pokazuje sve manjkavosti parlamentarne ili predstavničke demokratije. Naravno, kad je riječ o instaliranoj “američkoj demokratiji”, budući da u SAD narodni plebiscit je eksces i svrab, tamo se čak i ratovi (Irak, Avganistan, Srbija, Libija…) vode ne samo bez referenduma, nego i bez glasanja u parlamentu. Jer zaista je nepojmljivo da je preko 65% građana protiv ulaska u NATO, dok je skoro isto toliko parlamentaraca za NATO.

nato-ne-e1396330769572-455x320

Svakodnevno smo svjedoci sve intenzivnije kampanje za ulazak u NATO, pod pritiskom Zapada, a pogotovo u svijetlu trenutne geopolitičke situacije u svijetu. Pa tako, Đukanovićeva posjeta SAD treba da posluži kao dokaz njegove posvećenosti u ostvarivanju američkih interesa, u šta spada i ulazak u NATO. Ako su zaista dobili te “obećavajuće riječi podrške”, poziv za članstvo se slobodno može očekivati u Velsu. Za uzvrat, oni treba da podrže njega u ovoj predstojećoj kampanji. Tačnije, sve ovo je dio te kampanje. Od kad su im “predali dokaze o Telekomu da to istraže”, NATO kampanja je iznenada postala vrlo agresivna! Drugim riječima, Vašingtonu odgovaraju “lideri sa prošlošću” koje uvijek mogu da ucjenjuju.
I ne samo to, nego se naš premijer potrudio da uđe u istoriju “neprijateljskim izjavama protiv Rusije i pridruživanju EU sankcijama”. Pored toga što se time dokazao kao nepokolebljivi agent Zapada i njihovih interesa, Đukanović je nastavio da podstiče još jedan trend u ovoj natovskoj kampanji, a to je plasiranje različitih nebuloza kad je u pitanju bezbjednost, ovoga puta idući u krajnost izmišljanja prijetnji po tu bezbjednost i stabilnost. A pošto Crna Gora po svaku cijenu želi da ostane “faktor stabilnosti u regionu”, onda je logično što u toj ulozi reaguje na sve te “prijetnje”. Tako,  Đukanović je ocijenio da je lako uočiti međuzavisnost između krize u Ukrajini i “napora na destabilizaciji Balkana”: “Ukoliko se uspjesi na nekim drugim, prividno udaljenim područjima, počev od Sirije, Irana, Ukrajine, shvate kao ohrabrenje za antinatovsku politiku u regionu, onda moramo dodatno biti zabrinuti i za stabilnost i budućnost zapadnog Balkana, pa rekao bih i za kredibilnost NATO-a“.

Sa druge strane, ni opozicionari nisu napravili jasan otklon od politike integracija u NATO, čak štaviše, mnogi su ukazivali da Đukanović nije dovoljno posvećen tom pitanju, da se ne trudi dovoljno. Eto, kao da su mu otvorili mogućnost da ih ovako srdačnim druženjem sa Bajdenom i MekKejnom opovrgne, vjerovatno u nastojanju da sebe predstave kao bolje izvršitelje tog zadatka, te da njima treba predati tu štafetu. Nažalost, njima ovakav treba. A izgleda i nama.
U suštini, smatram da ovakva uniformisana spoljna politika i vlasti i opozicije, okrenuta “evroatlantizmu”, ide na ruku isključivo Đukanoviću, koji će ostati miljenik Zapada sve dok ne povuče kakav pogrešan potez. Ali naš Milo je dobro naučio lekcije nekih svojih prethodnika, a istorija pokazuje da mu politički zaokreti nisu problem. Takva politička akrobatika uz onu ranije pominjanu “prošlost” jesu sposobnosti koje “lider” neke kolonije i treba da posjeduje.

Sve u svemu, dugoročno, što se i jednih i drugih tiče, ova zemlja je odavno prodata, u toku je samo nadmetanje ko će da uzme veći dio kolača.
No, to nikako ne znači da mi, kao građani ove zemlje treba da se pomirimo sa time, niti da smo nekako amnestirani odgovornosti za ovu pogubnu i “majmunsku” politiku koju naši lideri vode, ako nas o tome ne pitaju. Pitaju nas, dakako, uvijek i na svim izborima, a mi im dajemo podršku, svojim glasovima održavamo ovaj Sistem u postojanju.

Nakon ovog kratkog osvrta na trenutnu situaciju u Crnoj Gori, posvetio bih se dalje pitanju vojne neutralnosti. O tome sam već govorio u svom tekstu: Vojna neutralnost Crne Gore

 

Koncept vojne neutralnosti (izvor: http://www.zastonato.org/)

ŠTA JE TO NEUTRALNOST?

Vojna neutralnost ima dvojako značenje. Po izbijanju rata između drugih država, ona podrazumeva neučešće neutralne države u tom ratu. Neutralna zemlja ostaje po strani sukoba, bez bilo kakvih vojnih, političkih ili finansijskih obaveza da potpomogne jednu ili drugu zaraćenu stranu. Neutralna država održava veze sa zaraćenim stranama, tj. ne prekida diplomatske ili privredne odnose. U obavezi je da ne pomaže vojno sukobljene strane i da ih jednako tretira.

U savremenim međunarodnim odnosima, u doba mira, vojna neutralnost podrazumeva uzdržavanje od članstva u vojnim alijansama, tačnije u NATO kao preostalom vojnom savezu posle Hladnog rata. Razlog za uzdržavanje od članstva je jednostavan: ulaskom u NATO, država na sebe preuzima obavezu „kolektivne odbrane“, koja podrazumeva ne samo pravo na odbranu u slučaju napada na nju, već i obavezu odbrane u slučaju napada na bilo koju članicu NATO (na osnovu čl. 5 osnivačkog akta NATO iz 1949. godine). Obaveza „kolektivne odbrane“ je nespojiva sa konceptom neutralnosti.

Neutralnost kao promenljiva kategorija

Kao što su međunarodni odnosi promenljiva kategorija, tako se i neutralnost prilagođava pravilima međunarodnog poretka. Neutralnost 18. i 19. veka nije ista kao neutralnost 21. veka. Sistem kolektivne bezbednosti, koji su uvele Ujedinjene nacije, je promenio koncept neutralnosti iz ranijeg perioda, prevashodno zbog obaveza država koje imaju na osnovu članstva u UN. Takođe, priključenje EU ima uticaj na neutralnost država shodno obavezama koje proističu iz članstva. Ipak, savremeni koncept neutralnosti je kompatibilan i članstvu u UN i članstvu u EU, o čemu svedoči niz neutralnih država članica ovih organizacija. Neutralnost jedino nije kompatibilna obavezama koje proističu iz članstva u NATO, jer je NATO u osnovi vojni savez, sa političkom dimenzijom.

Međunarodna obaveza poštovanja neutralnosti

Neutralnost podrazumeva prava i obaveze kako neutralne države, tako i ostalih država u odnosu na neutralnu državu. Poštovanje neutralnosti jedne zemlje u sukobima je garantovano „Konvencijom o poštovanju prava i obaveza neutralnih zemalja i osoba u slučaju rata na zemlji“ (Haška konvencija iz 1907. godine) i drugim konvencijama koje su usvojene tokom Druge Haške konferencije. Srbija, zajedno sa 110 zemalja sveta (uključujući zemlje EU, SAD, Rusiju i Kinu) je obavezana ovim Konvencijama. Pogledajte tekst Haške konvencije iz 1907. godine – linkhttp://avalon.law.yale.edu/20th_century/hague05.asp

Obaveze neutralne zemlje i strana u ratu u pogledu neutralnosti

Prema Haškim konvencijama, zaraćene strane su dužne da poštuju nepovredivost neutralne države. Na njenoj teritoriji se ne sme voditi rat. U slučaju da zaraćene strane ipak uđu na njenu teritoriju, neutralna zemlja ima pravo na odbranu, tj. može pribeći oružanoj sili. Ako strana vojska prebegne na teritoriju neutralne zemlje, ona će ih razoružati i deportovati. Sa druge strane, neutralna zemlja je dužna da sve povlastice i privilegije koje pruži jednoj zaraćenoj strani, omogući i drugoj. Neutralna zemlja ne sme dozvoliti tranzit vojske, vozila, municije ili opreme zaraćenih strana, i ne sme omogućiti postavljanje sredstava komunikacija zaraćenih strana na svojoj teritoriji. Neutralna zemlja ne sme dopustiti regrutaciju boraca na svojoj teritoriji, ali nije odgovorna ako pojedinci prelaze granicu i priljučuju se zaraćenim stranama. Privredna delatnost sa zaraćenim stranama je dozvoljena, čak i ako se radi o izvozu oružja, municije ili materijala koji može da se koristi za ratovanje. Imovina neutralne države na teritoriji zaraćenih zemalja je zaštićena i ona ne može biti predmet oduzimanja za vojne potrebe. Teritorijalne vode neutralne zemlje su nepovredive. Zabranjeno je ustupanje brodova neutralne države zaraćenim stranama (ali je izvoz brodova, municije i ratnog materijala dozvoljen). Strani brodovi zaraćenih strana u lukama neutralne zemlje ne smeju biti duže od 24 sata (u suprotnom mogu biti zaplenjeni). Sipanje goriva za ratne brodove zaraćenih strana je dozvoljeno, ali samo onoliko koliko je potrebno da brod doplovi do svoje matične zemlje.

Pravo na odbranu

Proglašenjem neutralnosti država šalje dve poruke: da neće učestovati u ratovima trećih zemalja i da se neće učlanjivati u vojne saveze. Proglašenje neutralnosti ne znači da se zemlja odriče prava na odbranu, koje je danas garantovano i Poveljom UN. Tokom svetskih ratova, neutralne zemlje su isticale da će se braniti u slučaju napada, neke od njih čak navodeći da će se priključiti suprotnom taboru ako ih neko napadne (što je služilo za odvraćanje Nemačke od napada). Švajcarska je tokom Drugog svetskog rata oborila 26 aviona u svom vazdušnom prostoru i deportovala preko 200 pilota, a da nijedna zaraćena strana nije uložila protest zbog ovih akcija, smatrajući da je u pitanju pravo na odbranu i na zaštitu neutralnosti.

Neutralnost ne znači izolaciju

Nijedna neutralna zemlja se nije priključila NATO, već one održavaju veze sa savezom preko programa Partnerstvo za mir. Program im omogućava da same odlučuju o nivou, vrsti i intenzitetu veza koje imaju sa NATO, bez obaveza koje nameće članstvo u NATO. Na taj način, neutralne zemlje se čuvaju od nametanja obaveza spolja u osetljivoj sferi bezbednosti, zadržavajući dovoljno manevarskog prostora da samostalno, u skladu sa svojim državnim interesima, određuju spoljnopolitičke i vojne prioritete.

Unutar Evropske unije postoji pet neutralnih zemalja: Švedska, Finska, Austrija, Irska i Malta. Način proglašenja neutralnosti, razlozi za proglašenje i vreme proglašenja neutralnosti su različiti od zemlje do zemlje. Neutralnost je prihvatljiv koncept sa stanovišta Evropske unije i kao takav kompatibilan sa procesom evrointegracije Srbije. Članstvom u EU, Srbija bi se priključila klubu neutralnih zemalja, kao jedina neutralna zemlja jugoistočne Evrope (Sever ima Finsku i Švedsku, Zapad Irsku, a Centralna Evropa Austriju). Iz takvog položaja, Srbija bi mogla da ima više koristi na međunarodnoj sceni nego kao još jedna u nizu atlantskih država u regionu.

Neutralnost kao sredstvo spoljne politike

U savremenim međunarodnim odnosima, neutralnost se koristi i kao sredstvo spoljne politike. Neutralnost omogućava vladi da slobodnije i samostalnije odlučuje o nacionalnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Neutralne zemlje koriste specifičan status da se nametnu kao pregovarači i posrednici u međunarodnim sporovima, pružaoci dobrih usluga, zastupnici interesa drugih zemalja, specijalni izaslanici i prestavnici, domaćini velikih konferencija ili domaćini sedišta velikih međunarodnih i regionalnih organizacija (dovoljno je pogledati Ženevu ili Beč). Upravo imidž nepristrasnosti i neutralnosti predstavlja njihovu prednost u odnosu na druge države i najbolja je preporuka za angažman manjih evropskih zemalja u velikim svetskim poslovima.

I SAD su bile neutralne

Mnoge će iznenaditi činjenica da su SAD veći deo svoje istorije bile neutralne, ostajući mimo velikih ratova 18. i 19. veka. SAD su prvi put proglasile neutralnost par godina po usvajanju Ustava, zbog rata između Francuske, sa jedne i Britanije i njenih saveznika, sa druge strane (pogledajte tekst Proklamacije o neutralnosti SAD koju je potpisao prvi američki predsednik Džordž Vašington 1793. godine – link http://avalon.law.yale.edu/18th_century/neutra93.asp ). Tokom 19. veka Amerika je ostajala neutralna u sukobima evropskih sila. I prve tri godine po izbijanju Prvog svetskog rata, SAD su nastavile sa zvaničnom politikom neutralnosti, a u ratna dejstva su se uključile aprila 1917. godine.  Američki Kongres je usvojio seriju zakona („Neutral Acts”) neposredno pred Drugi svetski rat (1935, 1936, 1937. i 1939. godine). Tokom Drugog svetskog rata, SAD su napustile politiku neutralnosti.

NEUTRALNE ZEMLjE I NATO

Neutralne zemlje su učesnice programa Partnerstvo za mir, preko koga održavaju kontakte i ostvaruju saradnju sa NATO. Sve one procenjuju da ovaj Program ne ugrožava njihovu neutralnost, odnosno da im ostavlja dovoljno prostora da sarađuju po političko-vojnim pitanjima sa NATO, bez povrede načela neutralnosti. Jedina neutralna zemlja koja je istupila i ponovo pristupila Programu je bila Malta (o tome detaljnije možete pogledati o odeljku o Malti). Program Partnerstvo za mir postoji od 1994. godine i primarno je bio namenjen zemljama bivšeg Varšavskog pakta, ali danas obuhvata i druge evropske zemlje, kao i zemlje Centralne Azije i Kavkaza (pogledajte listu 22 države učesnice Partnerstva za mir link http://www.nato.int/cps/en/natolive/51288.htm).

Države učesnice programa Partnerstvo za mir ostvaruju politički dijalog sa NATO unutar posebnog foruma koji se zove Savet evroatlantskog partnerstva (skraćeno EAPC). Na Savetu se sastaju ambasadori članica NATO i Partnerstva za mir, radi razmatranja političko-bezbednosnih pitanja koja su aktuelna u datom trenutku. Savet se godišnje sastaje i na nivou ministara, a sa ovih sastanaka se izdaje deklaracija o najvažnijim temama koje su debatovane.

Pored političkog dijaloga, Partnerstvo za mir nudi i podršku zemlji u vojnim pitanjima, uz jasnu ogradu da, za razliku od članstva, zemlje Partnerstva za mir same odlučuju u kom obimu će sarađivati i koje korake će preuzeti u bezbednosnom i odbrambenom sektoru. Za razliku od članstva u NATO gde država preuzima veće obaveze, u Partnerstvu za mir je državi ostavljena sloboda da odluči, prema sopstvenim interesima, da li će učestovati u određenoj vojnoj aktivnosti (nezavisno da li se radi o obuci, vežbi i operaciji).

Neutralne evropske zemlje su aktivne unutar programa Partnerstvo za mir, bilo da se radi o kursevima i seminarima, učešću u vojnim vežbama ili misijama. Ove zemlje ističu značaj poštovanja multilateralizma, posebno uloge UN. Kao članice EU, one traže održavanje veza EU i NATO kada je reč o bezbednosnim i vojnim pitanjima. Iako aktivno deluju unutar NATO, nijedna od ovih država nije preduzela nijedan korak koji bi implicirao članstvo u NATO. One ostaju na poziciji potrebe saradnje sa Alijansom, ali uz jasno poštovanje njihovog specifičnog neutralnog statusa, koje isključuje članstvo u vojnim paktovima, stacioniranje stranih trupa ili otvaranje baza na njihovoj teritoriji.

NEUTRALNE ZEMLjE – ČLANICE EU

(odredbe Lisabonskog sporazuma)

Unutar Evropske unije postoji pet neutralnih država: Austrija, Finska, Švedska, Irska i Malta. Ove zemlje su procenile da članstvo u EU ne povređuje njihovu neutralnost, tj. da je članstvo u EU kompatibilno sa njihovom spoljnom i bezbednosnom politikom neutralnosti. Irska je prva neutralna država koja je postala članica EU, a Malta poslednja. Tri neutralne zemlje, Austrija, Finska i Švedska su dugo godina odbijale da zatraže članstvo u EU zbog blokovske podele Evrope, smatrajući da bi priključenje tadašnjoj EEZ bilo svrstavanje uz zapadni blok. Nestankom blokova, sve tri su podnele zahtev za članstvo i primljenje su u EU, 1995. godine.

Evropska unija poseduje od 1999. godine posebnu politiku saradnje država članica u oblasti bezbednosti i odbrane, koja se zove „zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU“ (skraćeno ZBOP). Ovo je samo jedna od tridesetak zajedničkih politika EU (postoje npr. zajednička monetarna politika, poljoprivredna politika, politika proširenja, konkurencije i dr). ZBOP je politika relativno novijeg datuma jer se EU formirala primarno kao ekonomska integracija, te je bezbednosni segment saradnje do pre desetak godina bio van fokusa čisto evropskog Brisela. ZBOP je deo šire spoljne politike EU.

U nedavno usvojenom Lisabonskom sporazumu, postoje četiri člana i dva Protokola kojima je definisana saradnja članica na vojnom i bezbednosnom planu. Odredbama Lisabonskog sporazuma predviđena je mogućnost stvaranja zajedničke odbrane evropskih zemalja pod okriljem EU u budućnosti. Takođe, precizirana je obaveza pružanja pomoći u slučaju da neka članica bude žrtva agresije („klauzula uzajamne pomoći“), kao i načelo solidarnosti država u slučaju terorizma ili elementarnih nepogoda („klauzula solidarnosti“). Ugovorom je predviđeno i stvaranje borbenih trupa EU, kao i dodatni oblici saradnje država kroz Evropsku agenciju za odbranu i stalne strukture u Briselu. Van EU, Unija može slati misije po svetu, i civilne i vojne (jedna takva civilna misija je EULEKS na KiM). Pogledajte odredbe Sporazuma o ZBOP od člana 42 do 46 link http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2008:115:0013:0045:EN:PDF

Odredbe Lisabonskog sporazuma o vojnoj i bezbednosnoj saradnji su bile najkontraverznije za Irsku, koja je tražila dodatne garancije zarad zaštite svoje neutralnosti (o garancijama EU Irskoj pogledajte odeljak o Irskoj). Ono što je važno za sve neutralne države je odredba Lisabonskog sporazuma koja kaže da odrebe o ZBOP „neće prejudicirati specifičan karakter politike bezbednosti i odbrane pojedinih država članica“. Jednostavno rečeno, ova rečenica je garancija neutralnim zemljama da neće morati da preduzmu bilo kakve akte koji bi mogli da naruše njihovu neutralnost.

Kao detalj, treba navesti i da jedna članica EU – Danska ima izuzeće (tzv. opt out) iz ZBOP, tako da u vojnom delu ZBOP formalno učestvuje 26 država članica EU, ne 27. Naime posebnim Protokolom Danskoj je garantovano, na njen zahtev, da ne mora da učestvuje u donošenju odluka koje se tiču vojnog angažmana, niti da finansira vojne operacije EU.

Za kraj, treba uočiti jednu značajnu karakteristiku ZBOP. Ovo je jedna od politika gde je uloga briselskih struktura izuzetno ograničena. Sve odluke koje se tiču evropske ZBOP, tj. odbrane i bezbednosti, bilo da se radi o pitanjima unutar EU ili o angažmanu po svetu, donose isključivo države članice i to tako što sve moraju biti saglasne. Takođe, primena odluka iz Brisela je na nivou država članica, koje određuju kako će ih sprovesti.

IRSKA

Irska je jedina članica Evropske unije čiji se narod na referendumu izjašnjavao o Lisabonskom sporazumu. Jedan od razloga većinskog negativnog glasanja na prvom referendumu u junu 2008. godine je bilo uverenje Iraca da Lisabonski ugovor narušava neutralnost Irske. Irska vlada je nakon neuspeha referenduma tražila i dobila garancije drugih članica EU da će osobenosti Irske vis-à-vis neutralnosti biti uvažene (pogledajte garancije date Irskoj linkhttp://ec.europa.eu/ireland/lisbon_treaty/lisbon_treaty_progress/index_en.htm). Na ponovljenom referendumu u oktobru 2009, posle datih garancija, Lisabonski sporazum je prihvaćen. Uspeh u dobijanju garancija od drugih 26 članica je primer da jedna država EU može zaštiti svoju nacionalnu politiku unutar šire evropske zajednice, uz upornost i doslednost u političkom stavu.

Lisabonski sporazum je za Irce bio sporan, između ostalog, zbog odredbi o evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici (CSDP), posebno u delu o vojnoj saradnji unutar EU. Irskoj je garantovano da ova „evropska politika neće prejudicirati tradicionalnu politiku vojne neutralnosti Irske“. Irska ima pravo da sama odlučuje: o vrsti pomoći koje će pružiti drugim zemljama EU u slučaju terorističkog napada ili agresije, o učešću u eventualnoj zajedničkoj odbrani EU u skladu sa irskim ustavnim uređenjem (podrazumeva se raspisivanje referenduma), o učešću u Evropskoj agenciji za odbranu ili novim strukturama za vojnu saradnju unutar EU, o izdacima za vojsku i odbrambenim kapacitetima i o angažmanu u vojnim operacijama EU. Osim toga, Irskoj je garantovano da Lisabonski sporazum ne stvara evropsku vojsku niti propisuje obavezno služenje vojnog roka. U suštini, Irska je dobila garancije da kao neutralna država može samostalno da odlučuje o obimu i vrsti angažmana u vojnoj saradnji unutar EU.

Lisabonski sporazum nije prvi sporazum EU koji je odbačen na referendumu. Irska je dva puta glasala i o Sporazumu iz Nice (iz 2001. godine), a drugi referendum je bio uspešan nakon što je Irska dobila garancije da „njeno učešće u spoljnoj i bezbednosnoj politici EU ne prejudicira njenu tradicionalnu politiku vojne neutralnosti“. Ista rečenica „Ireland confirms that its participation in the European Union’s common foreign and security policy does not prejudice its traditional policy of military neutrality“ je našla svoje mesto i u tumačenju Lisabonskog sporazuma.

Irska promoviše neutralnost kao jedno od glavnih obeležja svoje spoljne politike. Uz isticanje multilateralizma, posebno uloge UN, uz poštovanje obaveza prema EU koje ne dovode u pitanje njenu neutralnost i uz saradnju sa NATO isključivo u okviru Partnerstva za mir (kome se priključila kao poslednja od neutralnih zemalja 1999. godine), Irska promoviše koncept aktivne neutralnosti, koji podrazumeva njeno aktivno postavljanje u međunarodnim poslovima. Irska vojno učestvuje u mirovnim operacijama pod uslovom da one imaju trojnu odluku: UN, Vlade Irske i Parlamenta Irske (takozvani Triple-Lock sistem). Irska ističe da joj je politika neutralnosti donela pozitivne efekte u prošlosti i da nema razloga da menja dobar kurs.

Irska neutralnost nije definisana unutrašnjim aktima (ni Ustavom), ali je poštovana od svake vlade, imajući u vidu većinsko opredeljenje Iraca.

AUSTRIJA

Austrijska neutralnost je proglašena u Parlamentu oktobra 1955. godine. U Aktu o neutralnosti, koji je postao sastavni deo Ustava, kaže se da „Austrija slobodnom voljom proglašava stalnu neutralnost“, te da „u budućnosti neće pristupiti nijednom vojnom savezu i neće dozvoliti baze stranih trupa na svojoj teritoriji“. Akt je usvojen dan posle povlačenja poslednjeg stranog vojnika sa teritorije Austrije, koji su stacionirani posle Drugog svetskog rata. Za dan državnosti Austrije je uzet dan proglašenja Akta o neutralnosti.

Kao neutralna zemlja, Austrija se opredelila za politiku „aktivne neutralnosti“, tj. aktivnog učešća u spoljnim i bezbednosnim poslovima. Kao i Švajcarska, Austrija ima veoma zapaženu ulogu na međunarodnoj sceni: domaćin je međunarodnih konferencija, posrednik je u pregovorima, njene diplomate su često specijalni izaslanici, a u Beču se nalazi sedište dela organizacija UN, kao i sedište OEBS.

Austrijska neutralnost je nastala po modelu švajcarske neutralnosti. Međutim, za razliku od Švajcarske koja dugo godina nije želela da postane članica UN zbog restriktivnijeg tumačenja pojma neutralnosti, Austrija je odmah po uspostavljanju suvereniteta postala članica UN (1955. godine) i preuzela je obaveze koje proističu iz koncepta kolektivne bezbednosti na osnovu Poglavlja VII Povelje UN (od sprovođenja sankcija UN do učešća u mirovnim operacijama UN, gde se procenjuje da je učestvovalo preko 50.000 vojnika od prve misije Austrije u Kongu). Austrija ističe posebno važnu ulogu UN o očuvanju mira i bezbednosti danas u svetu.

Ulaskom u EU 1995. godine, Austrija je prihvatila odredbe Ugovora iz Mastrihta (1992) koje su se ticale evropske politike bezbednosti i odbrane, čime je austrijska neutralnost „evropeizirana“. Austrija podržava razvoj evropskih bezbednosnih struktura i aktivno učestvuje u evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, uključujući i učešće u operacijama EU. Najkontraverznije pitanje sa aspekta neutralnosti za Austriju je bilo učešće u tzv. borbenim grupama EU, u kojima Austrija učestvuje sa Nemačkom i Češkom (borbene grupe EU nikad do sad nisu upotrebljene).

Ono što predstavlja jasnu granicu kada je reč o austrijskoj neutralnosti je članstvo u NATO. Austrija je opredeljena da ne ulazi u vojne alijanse, da ne dozvoli stacioniranje stranih trupa na svojoj teritoriji, niti da učestvuje u ratnim dejstvima. Austrija, kao neutralna država, nije dozvolila prelet aviona NATO preko svoje teritorije tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. Austrija je aktivna u programu Partnerstvo za mir, ali bez pretenzija za članstvom u NATO. Za Austriju neutralnost znači sigurnost, a angažman u okviru UN i EU, te veze sa NATO preko programa Partnerstvo za mir su dovoljan okvir za ostvarivanje veoma vidljive političko-bezbednosne uloge na međunarodnoj sceni.

ŠVEDSKA

Švedska gotovo dva veka nije učestvovala u ratu, još od doba Napoleona. Smatra se da švedska neutralnost postoji od početka 19. veka, tj. od 1814. godine kada je Švedska poslednji put učestvovala u oružanim sukobima. Švedska neutralnost je zasnovana na tradiciji, pre nego na međunarodnim aktima. Formalno, neutralnost je proglašena tek 1834. godine, odlukom kralja Gustava XIV. Uoči oba svetska rata, vlada Švedske je usvajala posebne deklaracije o neutralnosti, kojima je potvrđivala status nezaraćene strane. Švedska nije napadnuta tokom ovih ratova. Švedska je isticala svoju neutralnost i u doba Hladnog rata, iako je nesumljivo politično-ekonomskim uređenjem bila zemlja bliža Zapadu. Zbog izbegavanja svrstavanja uz blokove, nije želela da se priključi ni Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči današnje Evropske unije. Postala je članica EU 1995. godine, zajedno sa još dve neutralne zemlje, Finskom i Austrijom. Ne razmatra pitanje članstva u NATO.

Švedska je svoju spoljnu i bezbednosnu politiku zasnivala na neutralnosti, dobrim odnosima sa zemljama okruženja (neutralnom Finskom i zemljama članicama NATO Norveškom, Danskom i Islandom) i privrženosti sistemu kolektivne bezbednosti UN. Švedska danas daje veliki doprinos mirovnim operacijama, zasnovanim na međunarodnom pravu, sa posebnim isticanjem značaja Saveta bezbednosti UN u očuvanju svetskog mira. Od 1963. godine propagira takozvanu „aktivnu neutralnost“ koja podrazumeva visok angažman države na međunarodnom planu, diplomatskim sredstvima.

Po ulasku u EU, Švedska je preuzela sve obaveze koje proističu iz zajedničke politike bezbednosti i odbrane EU i odlučila se na aktivnu ulogu unutar evropskih mogućnosti. Švedska podržava razvoj evropske saradnje u oblasti odbrane kao i bezbednosne saradnje, iako je s kraja devedesetih imala rezerve na ovlašćenja EU da autonomno deluje u oblasti bezbednosti. Kao i u Finskoj, i u Švedskoj istraživanja javnog mnjenja pokazuju veću podršku evropskoj vojnoj saradnji, nego priključenju NATO. U Švedskoj neretko se čuje teza da bi članstvo u NATO upravo umanjilo nivo sigurnosti zemlje, jer bi Švedska postala manje samostalna u odličivanju po pitanjima odbrane. Švedska, zajedno sa Finskom, planira učešće u borbenim trupama EU. U Švedskoj je posebna tema i nuklearno naoružanje.

Švedska neutralnost vidi kao deo nacionalnog indentiteta i stoga je veoma teško učiniti zaokret ka politici svrstavanja uz vojne paktove. Švedska je ponosna na svoj „treći put“. Švedska nastavlja bezbednosnu politiku van vojnih saveza, koja joj je donela mir, prosperitet i jaku socijalnu državu.

FINSKA

Posle Drugog svetskog rata, Finskaje vodila striktnu politiku neutralnosti, proglašenu između dva svetska rata. Kao neutralna država, Finska je tokom Hladnog rata izbegavala konfrontaciju sa velikim silama po političkim, ekonomskim i vojnim temama, verujući da najbolje može zaštiti svoje interese ako ima dobre odnose sa oba bloka. Finska je sve vreme održavala posebne veze sa SSSR-om, sa kojim je delila 1300 km granice, verujući da na taj način može uživati podršku i zaštitu velikog suseda i izgraditi bolje veze sa Zapadom. Na osnovu sporazuma s SSSR-om iz 1948. godine, Finska se obavezala da će pitanje odbrane isključivo vezati za svoju teritoriju, a preambula Sporazuma je priznala želju Finske da ostane van konflikta velikih sila. Sporazum prvi međunarodni dokument koji se tiče neutralnosti, iako je ona proglašena još između dva svetska rata. Finska smatra da je uz pomoć neutralnosti uspela da sačuva svoju nezavisnost i da je politikom nesvrstavanja uz jedan ili drugi blok najbolje zaštitila sebe.

Finska je postepeno dobijala priznanje neutralnosti tokom pedesetih godina. Posete predsednika Finske Ura Kekonena su pratile političke deklaracije, u kojima je prihvatana neutralnost Finske (iako one nisu pravno obavezujuće, ipak su pokazivale politički pravac kojim ide Finska). U jednoj rečenici, Kekonen je definisao ulogu Finske u međunarodnim odnosima: ne vidi svoju državu kao sudiju, već kao doktora – njena uloga nije da presuđuje, nego da dijagnosticira problem i nađe lek.

Blokovska podela sveta je onemogućila prijem Finske u UN do 1955, od kada Finska aktivnije nastupa u spoljnopolitičkim i bezbednosnim poslovima u svetu. Finska aktivno učestvuje u mirovnim operacijama UN od šezdesetih godina prošlog veka. Finska se priključila EU 1995. godine. Od tad daje poseban doprinos evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, učestvujući u svim njenim segmentima i prihvatajući sve odredbe Lisabonskog sporazuma. Finska je i učesnica programa Partnerstvo za mir, u okviru koga sarađuje sa NATO.

Finska kao neutralna zemlja ima blisku saradnju sa svim nordijskim zemljama. Veliki je zagovornik saradnje severnih zemalja, ističući značaj ovog regiona i važnost očuvanja dobrih odnosa na severu. Od 1955. članica je Nordijskog saveza, koji obuhvata Dansku, Norvešku, Island i Švedsku. Iako su od finskih zvaničnika dolazile ideje da sve nordijske zemlje proglase neutralnost ili da proglase zonu bez nuklearnog oružja polovinom prošlog veka, ove ideje nisu naišle na prijem, imajući u vidu da tri zemlje Nordijskog saveza pripadaju NATO.

Finska smatra da pozicija neutralnosti i danas omogućava najbolju zaštitu njenih interesa. Dvotrećinska podrška stanovništva neutralnosti govori u prilog očuvanja ove politike

MALTA

Malta je proglasila vojnu neutralnost 1980. godine, po zatvaranju britanskih i NATO baza na svojoj teritoriji (NATO je na Malti imao regionalni centar za Mediteran od 1953. godine). U bilateralnom sporazumu sa Italijom 1980. godine prvi put je u jednom međunarodnom aktu pomenuta neutralnost Malte. Malta se obavezala da neće ulaziti u vojne alijanse i da neće dozvoliti strane trupe ili strane baze na svojoj teritoriji, a Italija je garantovala neutralnost i obavezu konsultacija radi dobijanja vojne pomoći ukoliko ta neutralnost bude ugrožena  (kasnije će neutralnost biti pomenuta i u Sporazumu sa Libijom i drugim ugovorima).

Neutralnost je amandmanski uneta u Ustav izmenama iz 1987. godine. U Ustavu Malte stoji da je Malta neutralna zemlja koja se aktivno zalaže za mir, sigurnost i socijalni napredak svih naroda sveta i da sprovodi politiku nesvrstavanja i neučešća u vojnim alijansama. To znači da Malta neće dozvoliti strane baze na svojoj teritoriji i da neće dozvoliti upotrebu svojih vojnih objekata stranim trupama, sem po odobrenju Vlade Malte u slučaju da se radi o odbrani Malte ili o primeni mera na osnovu odluka Saveta bezbednosti UN. Takođe, Malta neće dozvoliti boravak stranih trupa na svojoj terirotiji, sem ukoliko su angažovani na civilnim poslovima i ukoliko pomažu odbranu Malte. Luke Malte će biti korišćene za civilne potrebe, a vojnim brodovima je omogućen pristup samo zarad opravke i to ako se nalaze u neborbenom stanju ili zbog proizvodnje.

Zbog specifičnog geostrateškog položaja u Mediteranu, Malta je smatrala da će uz pomoć neutralnosti najbolje zaštititi svoju samostalnost u odlučivanju po bezbednosnim pitanjima. Pored odnosa sa Evropom, za Maltu je od vitalnog značaja i dobar odnos sa Mediteranskim zemljama, posebno sa Severom Afrike. Malta je, pored Kipra i Jugoslavije, bila jedna od evropskih članica Pokreta nesvrstanih zemalja, iz čijeg članstva je istupila pred prijem u EU. Malta načelno ne učestvuje u mirovnim operacijama, ali, kako smatra da doprinos miru ne mora biti samo u vojnim trupama već postoje i drugi načini, opredelila se za pružanje obuke i ekspertize kada je reč o pomorskom pravu (koje je za Maltu od posebnog značaja imajući u vidu položaj zemlje), diplomatiji i učenju arapskog jezika i kulture.

Kada je reč o odnosima sa NATO, Malta je jedina zemlja koja je istupila i ponovo pristupila programu Partnerstvo za mir. Malta se priključila Partnerstvu za mir 1995. godine, da bi iz njega istupila godinu dana kasnije. Međutim, nakon članstva u EU 2004. godine, Malta je uočila, kako bi učestvovala aktivno u evropskoj bezbednosnoj i vojnoj saradnji, da je potrebno da održava veze i sa NATO, te se 2008. godine ponovo priključila Partnerstvu.

NEUTRALNOST VAN EU: ŠVAJCARSKA

Jedan od sinonima švajcarske države je njena neutralnost.Švajcarska je opredeljenjem za neutralnost demonstrirala svojim velikim susedima (Francuska, Nemačka i Italija) spremnost da ostane po strani njihovih evropskih ratova, a zauzvrat je očekivala da susedne zemlje poštuju njenu slobodu i nezavisnost. Švajcarska neutralnost je dakle, pored očuvanja unutrašnje stabilnosti i poretka, imala za cilj i obezbeđenje zaštite od napada spolja. Iako istoričari pominju efektivnu neutralnost Švajcarske od 1515. godine (kao opredeljenje posle poraza u ratu sa Francuzima), prvi akt proglašenja neutralnosti datira iz 1674. godine (odluka Saveta konfederacije, Tagsatzung-a). Švajcarska neutralnost je formalno priznata od strane velikih sila tek posle nekoliko vekova, na Bečkom kongresu 1815. godine. Viševekovna stabilnost države uz sve različitosti njenih kantona, ekonomski i finansijski napredak i u najtežim vremenima u Evropi, kao i današnji međunarodni prestiž koja ova država uživa, govori da je Švajcarska izabrala dobro sredstvo za zaštitu svoje teritorije i samostalnosti. Švajcarski model neutralnosti je poslužio i drugim državama kao primer (npr. Austriji).

Švajcarska je svoju neutralnost tumačila veoma restriktivno. Tek posle pozitivnog referenduma, postala je članica UN 2002. godine. Na referendumima je odbijala članstvo u EU. Švacarska neutralnost nikako ne znači njenu spoljnopolitičku izolovanost, naprotiv. Švajcarska je danas evropsko sedište organizacije i agencija UN, te drugih međunarodnih organizacija poput Svetske trgovinske organizacije ili Crvenog krsta. Često je domaćin mirovnih pregovora i razgovora u Ženevi, bilo da se radilo o Balkanu ili Bliskom Istoku, te velikih međunarodnih konferencija, a njeni predstavnici su tradicionalno učesnici u rešavanju međunarodnih sporova.

Iako neutralna zemlja, Švajcarska ima veliku vojsku (oko 200.000 pripadnika), koja je na globalnom planu angažovana u mirovnim misijama pod mandatom UN. Švajcarci su referendumom prihvatili amandman na Zakon o vojsci 2001. godine kojim je odobreno angažovanje vojske van granica Švajcarske u mirovnim operacijama. Mirovne misije odobrava Parlament ako broje više od 100 vojnika i traju duže od 3 nedelje. Švajcarska vojska ne sme učestvovati u borbenim dejstvima, već samo u akcijama očuvanja mira. Švajcarska ističe da su upravo kontigenti neutralnih zemalja najbolja pomoć ugroženom stanovništvu, sa kojim najlakše stupaju u kontakt i od kojih su prihvaćeni zato što ne učestvuju u vojnim intervencijama.

Švajcarska je jasno opredeljena protiv članstva u NATO, jer je članstvo u vojnim paktovima suprotno neutralnosti. Švajcarska je odbila tranzit NATO preko svoje teritorije tokom bombardovanja Srbije, upravo pozivajući se na neutralnost i odsustvo odobrenja UN za vojne akcije NATO. Švajcarska je nije učestvovala ni na koji način u ratu u Iraku i smatra da je striktna politika neutralnosti najbolja zaštita od terorizma. Švajcarska je veoma aktivna u programu Partnerstvo za mir, uz jasnu ogradu da njene aktivnosti ne smeju ugroziti neutralnost.

Švajcarska je dokaz da neutralna zemlja itekako može biti aktivna na međunarodnoj sceni, upravo koristeći neutralnost da političkim, ekonomskim i vojnim kapacitetima ojača svoj svetski uticaj. Za Švajcarsku, neutralnost je sredstvo kojim stvaruje prestiž u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima. Skoro 90% Švajcaraca podržava neutralnost kao temeljni princip spoljne i bezbednosne politike. Napuštanje politike neutralnosti je gotovo nemoguće jer ono zahteva prethodni referendum o odbacivanju neutralnosti, čiji ishod bi bio više nego očigledan.

CRNA GORA I NEUTRALNOST

Uprkos težnjama naših lidera i analitičara da predstave bezbjednosnu situaciju u Crnoj Gori kritičnom, te da je stoga neophodno da se što prije uđe u NATO, to je sasvim daleko od bilo kakve realnosti. Čak i da Crna Gora ostane jedina zemlja van NATO u regionu, to joj mora garantovati bezbjednost, jer na Balkanu onda ne može biti rata.

Nadalje, Crna Gora je mala država u geopolitičkom smislu. Da bi opstale, male države treba da vode mudru spoljnu politiku. Ne može se reći da je mudro priklanjati se jednom vojnom savezu koji je u gotovo otvoreno neprijateljskim odnosima sa drugim državama čiji uticaj Crnoj Gori može biti od koristi, i istorijski gledano i jeste bio. Tu prevashodno mislim na Rusiju. Ulazak u NATO, gdje SAD ima izrazitu hegemoniju, Crnoj Gori bi donio sljedeće: direktnu distancu u odnosu na Rusiju i čak u srednjem roku svrstavanje u njene protivnike, što je nepotreban luksuz i presedan čitave crnogorske istorije. I u okviru takve NATO grupacije, Crna Gora bi realno u očima SAD, Britanije i drugih vodećih sila, bila zemlja pastorak, jer bi bez obzira na servilnost njenog (marionetskog) rukovodstva, istorijska, a i sada demografski posmatrano većinska Crna Gora (75 odsto pravoslavnog življa) bila tretirana elementima dugog trajanja kao bliska Rusiji (Sloveni, pravoslavni, istorijski saveznici Rusiji), pa bi na taj način bila smatrana kao sumnjiv i nepodoban element. Drugim riječima, ne postiže se ništa korisno po našu zemlju.
Sa druge strane, ne treba biti vojni analitičar pa shvatiti zašto postoji interes NATO da Crna Gora bude njegova članica. Najprije, to je dio višedecenijskog raslojavanja snažnog Balkana na marionetske državice, koje tu svoju “državnost” duguju upravo Zapadu. Istorijski gledano, zemlje regiona (ili zemlje Zapadnog Balkana, kako god) su mahom vodile rusofilsku politiku, dok je sa druge strane, interes Rusije bio upravo izlazak na toplo more koji je, preko tog uticaja, sebi i obezbjeđivala. Naravno da je sada cilj Zapada da Rusiju odsječe od takvog izlaza, što bi članstvo ovih naših državica u NATO nesumnjivo i donijelo. Pored toga, bili bi ugroženi i neki drugi interesi Rusije, pogotovo u energetskom sektoru. Dakle, za interes NATO za nas i našu bezbjednost trebamo prevashodno zahvaliti svom geopolitičkom položaju. Pitanje je, međutim, da li mi zaista želimo da budemo samo pioni u toj igri moćnika ili bi možda trebali da imamo i neki glas o svemu tome? Taj glas mi jedino možemo istaći kroz odgovornu i dostojanstvenu diplomatiju, vođenu u skladu sa našim interesima. Ako već postoji toliko interesovanje zbog našeg položaja, zar ga ne bi trebali valorizovati, umjesto što ga prodajemo za nove četiri godine harača našeg Gospodara?
U tom pogledu posebno treba uzeti u obzir savremene trendove u međunarodnim odnosima.  Međunarodni odnosi su upravo ovih, a i sledećih godina u stanju promjena i tranzicionog procesa od monopolarnog sistema, kakav je svakako nastao nakon „rušenja Berlinskog zida” i kakav je potrajao u sledećem periodu sa izrazitom dominacijom jedine svjetske supersile SAD. Međutim, poslednjih godina se ubrzava proces prelaska svjetskog sistema na multipolaran, gdje paralelno egzistira više svjetskih sila i gdje je Amerika i dalje, pojedinačno posmatrano, vodeća, ali bez one dominacije koju je karakterisao monopolarni sistem proteklog perioda. Čak, u neposrednijoj budućnosti ovaj proces slabljenja američke moći i jačanja drugih svjetskih sila će se nastaviti, sa daljom tendencijom gubitka američkog vođstva. Ovo se sve već reflektuje, a posebno će se reflektovati i na odnose u Evropi, uključujući i prostor Balkana. Svjedoci smo toga u nedavnim dešavanjima u Siriji i Iranu, te sada aktuelnim u Ukrajini.
Najkrupnije promjene koje su uslovile i promjenu svjetskog sistema od monopolarnog, uspostavljenog nakon rušenja Berlinskog zida, ka multipolarnom su višedecenijski proces prelaska svjetskog ekonomskog centra sa sjevernog Atlantika ka Pacifiku, posebno njegovoj azijskoj obali sa centrom u Kini; činjenica da zemlje BRIK preuzimaju sve veći značaj u međunarodnim odnosima, zahvaljujući svojim kapitalnim resursima; te svjetska ekonomska kriza, koja je ujedno i kraj neoliberalnog ekonomskog sistema. S obzirom na to, jednostavno nije racionalno ni mudro priklanjati se samo jednom savezu koji očajnički pokušava da održi svoj uticaj.

Još jednom ponavljam, Crna Gora kao nezavisna država (tj. ako teži da to stvarno bude) mora voditi mudru i odgovornu spoljnu politiku, a ne politiku isključivosti. Vrlo je važno napomenuti da Crna Gora ne mora biti članica NATO pakta da bi imala saradnju sa Zapadom, pa čak ni kad je riječ o vojnoj saradnji. Zato tu postoji Partnerstvo za mir, gdje države mogu suvereno odlučivati o nivou svog učešća u globalnoj bezbjednosti. Sa druge strane, Crna Gora ne mora ulaziti u neke saveze ni sa istočnim zemljama (ili zemljama BRIK-a), ali sa njima svakako mora sarađivati, budući da treba imati u vidu trend rasta njihovog uticaja na međunarodnoj sceni. Bilo bi glupo ignorisati tu činjenicu. Ukoliko želi da zadrži neki nivo suverenosti u odlučivanju kad su u pitanju međunarodni odnosi, Crna Gora, zbog svoje pozicije i uticaja, ne bi trebala da ulazi ni u kakve vojne saveze. Treba insistirati na vojnoj neutralnosti Crne Gore, koja će sarađivati sa svim važnijim silama i subjektima u savremenom svijetu, zadržavajući pri tom sudbinu u svojim rukama, i razvijati stepen prijateljstva i savezništva (vanblokovskog) sa velikim silama i susjedima primarno vodeći računa o sopstvenim interesima. Proglašenjem neutralnosti u Crnoj Gori otvorila bi se nova mogućnost u sferi spoljne politike, koju, nažalost, do sada nije koristila. Neutralne države koriste upravo ovaj specifičan status da ojačaju svoj položaj na međunarodnoj sceni: one su domaćini raznih međunarodnih konferencija, posrednici u pregovorima, specijalni izaslanici ili pregovarači UN, one pružaju dobre usluge i usluge posredovanja u međunarodnim sporovima. Politika neutralnosti daje velike mogućnosti državi da se, shodno svojim nacionalnim i državnim interesima, prilagođava političko-bezbjednosnoj situaciji u svijetu. Pri donošenju odluka, država se rukovodi svojim prioritetima, a ne nalozima drugih država. Politika neutralnosti omogućava da kažemo „NE“ učešću u ratovima i sukobima koji nisu naši. Neutralnost znači odsustvo obaveza koje proizilaze iz članstva u vojnom savezu, obaveza i u ljudstvu i u novcu. Samostalnim odlučivanjem država može najbrže i najadekvatnije da reaguje na sve bezbjednosne izazove u slučaju sopstvene ugroženosti. Neutralnost daje autonomiju odlučivanja o mjerama koje će biti preduzete unutar države radi zaštite zemlje i bezbjednosti građana. Crna Gora treba da sama procjenjuje šta je neophodno za odbranu zemlje i da sama izgrađuje svoj odbrambeni sistem. Postoji zabluda da neutralne zemlje ne razvijaju svoj vojni potencijal, što je potpuni apsurd. Smatram da Crna Gora treba da razvija svoju vojsku, čak sam i za povratak vojne obaveze. Treba da razvija vojsku kako bi mogla da se brani od eventualnog napada, i po meni bi to trebala da bude jedina svrha vojske u Crnoj Gori. Neko će reći, pa šta će neutralnoj zemlji vojska ako je njena teritorija nepovrediva? Vrlo jednostavno, napad na neutralnu zemlju jeste povreda međunarodnog prava, ali u slučaju rata agresor neće mnogo brinuti o tome. Mi treba najviše da cijenimo svoju slobodu, i da je u takvom protivpravnom napadu i branimo. Pored toga, taj ratnički kod je i u duhu ovog naroda koji se uvijek borio za slobodu i branio je životom. Ili kako je to rekao po­li­tič­ki eks­pert sa In­sti­tu­ta za de­mo­kra­ti­ju i sa­rad­nju iz Pa­ri­za Džon La­fland – “Ze­mlje ko­je ne mo­gu sa­me obez­bi­je­di­ti svoju si­gur­nost ne mo­gu bi­ti ne­za­vi­sne dr­ža­ve, već is­klju­či­vo pro­tek­to­ra­ti.” Vojna neutralnost znači izopštavanje iz ratova i sukoba koji su za nas potpuno impersonalni, i koji naravno ne doprinose nikakvom miru na svijetu, pogotovo ne ovi koje NATO vodi, kao i vođenje politike posvećene jačanju kulture dijaloga, nenasilja i mira, budući da bi moralo biti jasno da prijetnja ili upotreba sile ne mogu riješiti međuarodne antagonizme u savremenom svijetu.

Anti Sistemski Pokret

otpor

U posljednje vrijeme sve je više neke priče, nekog proklamovanja izvjesnih promjena u političkom životu Crne Gore, nekih novih obećanja koje se svode na impotentne pokušaje da se udahne novi život  ovoj odveć mrtvoj sceni, da se da novi zamajac još jednom krugu izborne prevare koja se i dalje vidi kao jedini put promjena. To je sasvim tipično za nedostatak karaktera onih koji to podstiču, a to su političke partije pogotovo ove parlamentarne. I ovaj tekst upravo odatle mora krenuti, i po ko zna koji put kritikovati djelovanje “opozicije po službenoj dužnosti”, kako je neko dobro nazvao onu grupu poslanika koja se smatra političkom opozicijom. Ne postoje riječi koje bi dovoljno dobro opisale taj nedostatak inicijative, istinske političke i svake druge volje da se vidi konačni kraj ovom režimu, da se vidi kraj svim nepočinstvima kojima su stekli sve što imaju, da se vidi kraj jednom zlom vremenu i ljudima. Naprotiv, oni pokazuju takvu dozu neprincipijelnosti, nedostatka svog stava, kukavičluka, nedoslednosti, potkupljivosti i korumpiranosti da se, u tom smislu, mogu smatrati potpuno ostvarenim kao političarima. Međutim, ne mogu se smatrati uspješnim jer nisu u stanju ništa da urade, ništa da promijene. Tako naizgled izgubljeni, oni tumaraju po ovoj pozornici, ne znajući tačno svoj cilj, ali odlično poznajući svoju ulogu, čekajući šaptače da im kažu tekst. A šaptači su im uvijek tu, sa dobro pripremljenim scenarijima “obojenih revolucija”, dok im režiseri pripremaju neke nove uloge. Pokazali su se odličnim u igranju ovih uloga, nema sumnje da će biti uspješni i u nekim narednim, na zadovoljstvo režisera iz Brisela i Vašingtona. O prirodi tih uloga već sam ranije govorio u svom tekstu “Uzdanice instalirane demokratije“, očekuje se rebalans na političkoj sceni, gdje ključnu ulogu treba da preuzme Krivokapićev SDP. I kao što sam i tada konstatovao:

Suštinski, ništa se u stvari ne bi promijenilo. Nastavio bi se put Crne Gore ka “svijetloj evropskoj budućnosti”, u skladu sa otvorenim poglavljima 23 i 24 omogućila bi se neke konkretne akcije i eventualna hapšenja činovnika DPS-a ogrezlih u kriminalu i korupciji, što bi naišlo na pohvale kod Drobniča i kompanije. … Nadalje, put ka NATO bi takođe bio jedna izvjesnost, što bi uz buduće članstvo u EU dodatno derogiralo nezavisnost zemlje, nova Vlada bi bila opterećena bremenom neefikasnosti prethodne čime bi pravdala svoje eventualne neuspjehe, a Crnom Gorom bi i dalje vladali isti centri moći koji već imaju jak uticaj, a koji bi bezuslovno sprovodili preporuke EU. Sve u svemu od neke suštinske demokratizacije ne bi bilo ništa, napravio bi se privid promjene koji bi osigurao interese EU u našoj zemlji. Sistem instalirane demokratije bi opstao, samo bi mu se ruho promijenilo.

I kako to recept “demokratskih promjena” nalaže, na scenu stupaju razne NVO, uglavnom finansirane iz tih istih centara moći, da nam predoče neke činjenice i svoja istraživanja u vezi sa javnim mnjenjem. Tako su pojedini ustvrdili da je podrška NATO paktu dramatično skočila u odnosu na prethodna istraživanja (koja su govorila o nepunih 28% podrške) i došla u prednost u odnosu na sve one koji zastupaju druga mišljenja o ovom pitanju. Isti ti NVO su onaj opozicioni izlet iz Skupštine kritikovali kao kontraproduktivan potez, loš za njihov politički rejting, prezentujući nam rezultate opet nekih njihovih istraživanja. I tako su to uvijek činili i činiće kad god je potrebno javno mnjenje usmjeriti ka željenom toku događaja. U tom usmjeravanju posebno značajnu ulogu imaju i mediji, koji se u Crnoj Gori nikako ne mogu nazvati slobodnim. Pored toga što Crna Gora ima državne medije (u prvom redu i formalno, Pobjeda), što je nezamislivo za demokratska društva, ni ostali mediji ne mogu se pohvaliti nezavisnošću. I oni takođe imaju filter informacija koje će pustiti u etar i prikazati građanima, a koji su  filteri podešeni prema interesima drugih centara moći, popularno označenih kao “druga familija”. Tako oni plasiraju informacije koje im pomažu da se nametnu kao “nove demokratske snage” u ranije opisanim “političkim promjenama”. Za tako nešto potrebna im je podrška građana, i oni je grade prenošenjem poželjnih informacija i cenzurom onih nepoželjnih. Obzirom na svoj specifični društveni položaj, nerijetko se nađu i u situacijama da pruže ruku Diktatoru protiv kog se navodno bore, i od kog trpe represiju. Na ovaj način stvara se zatvoreni krug “tema od društvenog značaja” na koji način se iniciraju uglavnom medijska prepucavanja u kojima učestvuju političari sa “obje strane”, razni “nezavisni” analitičari, istraživači, kolumnisti itd. U ovu igricu veoma lako upada i revoltirani crnogorski građanin, pa ga nerijetko možemo naći kako “šeruje” linkove sa raznih portala, komentarišući ih, te se u nastavku prepucavajući sa ostalima, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svijetu.

995479_640122792689228_116390244_n

Tako su trenutno u žiži interesovanja lokalni izbori u Mojkovcu, Petnjici i na Cetinju, gdje se političke partije užurbano pripremaju za novu “fer i demokratsku” izbornu trku. Već sada se govori i o novim parlamentarnim izborima, za koje su ovi lokalni preludij, već sada se počinju sklapati novi dilovi i počinje se sa kalkulacijama o potrebnoj izlaznosti, ponovo se ističe “neophodnost zajedničkog nastupa opozicije”. Paralelno sa tim, teče i priprema novog izbornog zakonodavstva na kom predano radi radna grupa za vraćanje povjerenja u izborni proces. Jedan od predsjedavajućih Srđan Milić izrazio je svoje žaljenje što taj proces neće biti završen na vrijeme za lokalne. Ali ako SDP pomogne, biće za parlamentarne koji su u skoroj najavi. Interesantna je bila i “obnova LSCG”, gdje je odmah po osnivanju izjavljeno: “Odmah dodajem da LSCG nema nikakvu namjeru da učestvuje  na bilo kojim ,,izborima,, s obzirom na istinu da su svi bili projektovani, izmanipulisani, i pokradeni.” Ovaj događaj je probudio iskru nade kod mnogih koji su lidera LSCG, Slavka Peerovića, smatrali jedinom iskrenom figurom u političkom životu Crne Gore, jedinog iskrenog borca za biće Crne Gore. Koliko u svemu tome istine, ostavljam čitaocu da procijeni. Međutim, ono što je bitno, i skoro pa revolucionarno za crnogorske prilike, jeste odluka da se ne učestvuje na izborima. Hm, dakle bojkot?! Koliko puta je isticano da je bojkot, da su politike diskontinuiteta neophodne za suštinske promjene. Ne možete učestvovati u igri koju organizuje mafijaški režim, igrati po njihovim pravilima, i očekivati da istjerate svoje, da istjerate istinu na vidjelo i da nešto istinski mijenjate. Morate prvo odstupiti iz tog vrzinog kola, razbiti ga, pa onda početi da ga mijenjate. Sve me to dovodi do brojnih fejsbuk grupa koje se mahom definišu kao antisistemske, ali i kao građanske, i koje uviđaju sve ovo, impotentnost lažne opozicije, besmislenost izbornih procesa, ruku zapadnog imperijalizma koja nas vodi u dužničko ropstvo.  One nastaju najčešće na talasu nekog bunta ili revolta, a potom, zavisno od interesovanja koje privuku, djeluju kao centri okupljanja svih tih ljudi sa kojima se “nađu” (tj. našli su se na temelju bunta, iznevjerenosti, trenutnog nepovjerenja opoziciji i slično), koje postepeno usmjeravaju nazad, upravo kroz svoju nekonkretnost, kroz nemanje cilja. Rezultat je da svi oni završe šurujući između nekih antisistemskih i opozicionih stavova, tražeći način da ih spoje na neki način, možda se samo osjećajući nesigurno na tom klizavom terenu odvajanja od opozicije i nemanja sopstvenog cilja i svoje priče, pa nakon takvih izleta, radi sebe pokušavaju nekako da pomire te u suštini dijametralno suprotne priče. Sve to u konačnici ima jedno vrlo rasuto djelovanje, nekoliko sporadičnih performansa ili protesta, koji upravo zbog nedefinisanosti ciljeva i namjera ne daju potrebne rezultate. Naprotiv, samo upotpunjuju lažnu i idiličnu sliku crnogorske demokratije. Takvo postupanje vodi, u najboljem slučaju, samo rasipanju energije istinskog otpora za koju svi znamo koliko je teško prikupiti u Crnoj Gori, a u najgorem, preusmjeravanju te energije na vodenicu svih onih koji ovaj Sistem lažne demokratije održavaju u životu, onaj isti Sistem protiv koga bi navodno trebali da se borimo. Već odavno nam je jasno da je za suštinske promjene, potrebna anti-sistemska opozicija!

“Takvu opoziciju čine svi slobodnomisleći građani koji ne pristaju više na manipulacije postojećih “političkih subjekata”, koji su u stanju da prozru ovu njihovu igricu i koji su spremni da se bore protiv iste. Svaki takav pojedinac ne mora nešto posebno ni da radi, dovoljno je za početak da prestane da učestvuje u ovoj iluziji, da je bojkotuje, da otkaže poslušnost jednom Sistemu koji je protiv njega (što mu je i građanska dužnost), da se udružuje na bazi opšte ideje demokratizacije sa drugim slobodnomislećim sugrađanima …”

Kao što već pomenuh, takvih građana je sve više, jezgro istinskog otpora se polako gradi. Međutim, zbog osjetljivog perioda u kom se nalazi, neophodno je da mu se izgrade stabilni temelji, neophodno je da mu se da neka ideja, da mu se izgradi neka perspektiva, da mu se trasira put. Ta ideja i cilj treba da budu i ostanu uvijek jedine vođe takvog građanskog pokreta. Već smo vidjeli kako funkcioniše ovaj Sistem, već smo vidjeli kakve našminkane promjene žele da nam nametnu. Svima nam je odveć jasno da takav Sistem ne može ostvariti težnje slobodnog društva koje težimo da stvorimo i na ovom podneblju, da nam on nikada neće garantovati istinsku slobodu i nezavisnost, da će uvijek težiti da nas drži porobljenima i u zavisnosti od raznih apstrakcija koje nam svakodnevno serviraju, sada već po novom principu “dajte narodu još igara, možda zaboravi i na hleb.” Svi oni koji nastoje da održe takav nakaradni Sistem u funkciji, nikada i ni pod kojim uslovima ne mogu biti naši saradnici. Ipak, svi oni koji se svojim djelima priklone definiciji istinskih promjena, uvijek su dobrodošli. S obzirom na sve to, borba svakog slobodnog građanina, naša borba je protiv ovakvog sistema instalirane demokratije.  Iz toga jasno slijedi zaključak, da su za nas kao slobodne građane, ključne suštinske promjene.

Dakle, Slobodan Građanin želi suštinsku promjenu: da se svim političarima preispita porijeklo imovine, da se utvrdi odgovornost za ratne zločine, i da se Crna Gora pozicionira kao vojno neutralna zemlja.  Ova tri cilja bi mogla da posluže kao fokus svih antisistemski određenih pojedinaca i grupa, upravo zato što izlaze iz okvira Sistema, što ga urušavaju i što omogućavaju istinske promjene. Preispitivanjem porijekla imovine svim političarima, a pogotovo onim koji su obavljali državne funkcije, lomi se njihova ekonomska moć i uticaj na dešavanja u novoizgrađenoj demokratskoj sredini. Utvrđivanjem odgovornosti za ratne zločine, zemlja se oslobađa teškog bremena koji su joj ti ljudi nametnuli, i uopšte, vrši se tako neophodna generalna čistka, i država se oslobađa svih nezdravih elemenata koji su joj u nasljeđe prenijeli neke arhaične metode, profitirajući na ratu ili protiv njega, samo su presvukavši svoje džempere. Oni su ovu zemlju srozali do nivoa neprepoznatljivosti, utrli svaki trag istinske nezavisnosti u njoj, sve pod plaštom borbe za očuvanje iste. Pozicioniranje Crne Gore kao vojno neutralne države bi pomoglo da se ta nezavisnost u spoljnopolitičkim pitanjima vrati, jer bi omogućila zemlji da sama procjenjuje nivoe saradnje sa svim faktorima od značaja u ovom multipolarnom svijetu, umjesto što se priklanja jednoj strani, svjesno se dovodeći u nepotreban konflikt sa ostalima, što je posebno nepovoljno za jednu malu zemlju. Tek tada, tek kad se Crna Gora oslobodi svih mafijaških, (anti)ratno profiterskih, korumpiranih i poltronskih kadrova,  tek nakon što im oduzme i političku i ekonomsku moć, tek tada će moći da se stvore stvarno nezavisne i stabilne institucije, i tek kada se oslobodi dominantnog uticaja zapadnih centara moći, Brisela i Vašingtona, tek kad ih svede tek na eventualne, a ne isključive partnere, tek tada ćemo moći da govorimo o suštinskim promjenama u Crnoj Gori. Ti ciljevi, koji se kumulativno objedinjuju oko krajnjeg, onog suštinske promjene, su jedini realni vođi anti-sistemskog pokreta, oni su tačka okupljanja svih iskrenih boraca za takve promjene, i oni su apsolutni minimum ispod kog nemamo pravo da idemo. Nikakve minimalne dekriminalizacije, samo potpune (u kom svijetlu je Inicijativa za hapšenje Đukanovića posebno značajna), nikakva tzv. pregrupisavanja političkih snaga po principu “samo da se svrgne DPS”, nikakve preporuke EU i SAD kojima se u suštini održava status quo, ta cijenjena “stabilnost” koja im toliko znači.
Pomenuo sam još da je takvom antisistemskom pokretu potrebno trasirati i put kojim se stiže do željenog cilja. Svakako da nijedna akcija koja je motivisana ovim ciljevima ne može biti pogrešna, ovim putem, ka ovom cilju, samostalno osmišljenim i svojom voljom sprovedenim akcijama rukovodi se slobodan građanin. Oni mu, istovremeno, služe i kao graničnici, usmjerivači i mjerači aktivnosti svakog javnog poslanika. Takvim rezonovanjem i posmatranjem stvari, građanin je u stanju da vrši pritisak na te “predstavnike svoje volje”, da ih navede da zaista tu volju sprovode, ili da ih smjenjuje.  Put antisistemske borbe je neminovno put diskontinuiteta. Neophodno je prvo izaći iz Sistema da bi se protiv njega moglo boriti, i ta borba nikada neće biti fer ako se igra po njegovim pravilima i na njegovom terenu. Sve ostalo je davanje legitimiteta postojanju Sistema protiv kog se navodno borimo. Taj put je možda i najbolje prezentovan kroz ovih šest tačaka demokratizacije:

563634_463313193737826_859699395_n

Poenta cijele ove priče jeste da je broj građana koji su uviđaju sve prevare lažne crnogorske demokratije svakim danim sve veći. Iz različitih motiva, ti ljudi se okupljaju u različitim grupama, koje više ili manje reflektuju njihova razmišljanja. Svi ti ljudi, u krajnjem, teže istom cilju, suštinskim promjenama. Stoga, sve akcije i djelovanja grupa i pojedinaca moraju biti motivisane samo takvim ciljem, moraju isticati najvažnija tri cilja koji sumiraju priču o esencijalnim promjenama. Još jednom ponavljam, takvi ciljevi su jedini vođa svih naših djelovanja i akcija, a ta naša pojedinačna djelovanja čine anti-sistemski pokret, kao istinski pokret svih slobodnih građana, koji kao takav čini snažno jezgro jedinog stvarnog otpora. Oko toga nema kalkulisanja, mi moramo biti radikalni u našim zahtjevima jer takva je priroda naših težnji i ciljeva. Sve drugo činilo bi nas još jednom, manje-više, marionetom na lutkarskoj predstavi instalirane demokratije u CG. Za sve to je neophodna istrajnost, hrabrost, snaga volje jer protivnika je mnogo, i svi su zaljubljeni u svoje postojeće ili obećane uloge, pa im neće biti drago da im neko pomrsi račune. Nije lako, ali zato znamo da je istinito i da je vrijedno truda, zarad svih onih kojima u amanet želimo da ostavimo neku bolju i perspektivniju državu u čije smo temelje ugradili oni iskru čojstva i junaštva koju naslijedismo i koju borbom svojom pronijesmo. Nemamo pravo više da se žalimo na ovu plejadu laćnih ljudi koji sjede u Parlamentu, jer smo ih upravo mi izabrali. Zar su oni zaista najbolje što možemo? Vrijeme je da preuzmemo stvari u svoje ruke! Otpor! Diskontinuitet! Bojkot!

Vojna neutralnost Crne Gore

anti-nato

Nedavno sam bio svjedok sramnog događaja u glavnom gradu svoje zemlje. Naime, u famoznom Delta City centru, organizovana je svojevrsna rođendanska proslava u čast NATO Pakta. Da, upravo u čast ubica Murinske djece, popularnog “Milosrdnog Anđela” koji je po ovim prostorima sijao samo smrt i razaranja. Upravo njih su tog dana sa nevinim osmjehom dočekala naša djeca, ne znajući da su nekim, tada njihovim i vršnjacima, ti isti ljudi oteli djetinjstvo i život, svega nekih stotinjak kilometara sjeverno, prije 14 godina kad su se neki od njih možda baš i rađali. Zbilja je grotesktno izgledala ta parada nacionalne sramote. U centru djeca su se bezbrižno igrala, dok su ih okruživali pripadnici NATO snaga koji su se i pentrali po Delti, te tenkovi, vojni šatori i ostala obilježja milosrđa po kojima su prepoznatljivi u svijetu. Zapitao sam se, da li će ovo i zaista biti budućnost naše djece? Da li će te plastične tenkove, puške i ostalo oružje zamijeniti njihovi originali koji smrt siju? Da li će se naša djeca igrati “djetinjstva” u još jednom američkom (NATO) protektoratu?

Ono što je sasvim izvjesno jeste činjenica da Crna Gora ide upravo tim putem. Kao i put evropskih integracija, tako se i pristupanje NATO paktu pokušava predstaviti kao jedini put. Za razliku od dugog putovanja u Jevropu , ovo putovanje ipak nailazi na vrlo značajan otpor u crnogorskom društvu. Prema istraživanju Damara svega 28.4% građana podržava ulazak u NATO. Vrlo zabrinjavajući podatak za Diktatora i njegove poslušnike. Zapravo, Diktator je pristao da zemlju uvede u ovaj zločinački savez ne bi li sebi, prvoj familiji, i ostatku te oligarhije obezbijedio bar još jedan mandat. Svi su oni svjesni da je to njihova obaveza, baš kao što im je bila obaveza da se “suprotstave” Miloševiću, da se otcijepe, da priznaju Kosovo itd. Pritom oni ne haju što se Crna Gora u međunarodnim odnosima profiliše kao poslušnička zemlja bez dostojanstva, što je prepoznatljiva po svojoj servilnoj spoljnoj politici. Ono što je međutim bitno jeste da Vujanovića dočekuju svuda “sa poštovanjem i riječima punim hvale za Crnu Goru”. Pa naravno, pohvale zato što slušamo sve što nam se kaže. Pored toga što ne vode računa o državnom dostojanstvu, jednako ih nije briga za ono što su zaista interesi njihove države i građana, konkretno sada kada je riječ o međunarodnim odnosima. Jedini njihov interes su fotelje, pa zato nastoje da ih sebi obezbijede tako što će odlučivanje o ovom važnom pitanju pokušati da prenesu na Skupštinu. Svjesni nepopularnosti integracije u NATO, vlast pokušava izbjeći referendumsko odlučivanje, što čini iz dva razloga. Prvi sam već istakao, kroz Skupštinu mogu lakše provući odluku o NATO i tako ispuniti svoj zadatak. Drugi razlog je taj što bi gotovo izvjestan poraz te ideje na referendumu potpuno obesmislio njihovo programsko opredjeljenje, čime bi ujedno izgubili legitimnost vladavine što bi dovelo do pritiska, jer bi odgovorna Vlada morala da podnese ostavku u tom slučaju. Imajući sve to u vidu, uz činjenicu da se radi o odluci kojom se direktno odlučuje o položaju države i njenih građana te njihovoj bezbjednosti, ne smije se dozvoliti politizovanje tog pitanja i mora se insistirati na referendumu.

Želio bih ovdje da izložim svoje mišljenje o najboljoj soluciji za određenje Crne Gore u međunarodnim odnosima. Tu sam temu već načeo u prethodnom članku, istakavši da čak ni čuvene integracije u EU nijesu rješenje koje je u najboljem interesu države, iz razloga koje sam tamo naveo. Ovdje bih prevashodno želio da se pozabavim bezbjednosnim pitanjima i geopolitčkim polažajem.
Smatram da Crna Gora nema potrebu da bude članica NATO pakta ali i nijednog drugog vojnog saveza. S obzirom da je NATO najaktuelnija mogućnost, to ću se posebno osvrnuti na tu priču.

Prvo i osnovno, ne želim da ginem u nekim bjelosvjetskim pustinjama kako bi lideri ove organizacije stekli dodatnu moć da eksploatišu moju zemlju! Ovdje se često podmeću razne manipulacije kako ne postoji obaveza države članice da šalje svoje vojnike u misije NATO pakta. Istina, ne postoji decidno navedena obaveza. Ali zar zaista mislite da možete biti član tog saveza a da se pritom oglušite o takav zahtjev? Zar ćemo sjutra odbiti da pošaljemo svoje trupe u neku misiju kad od nas to zatraže? Zapravo, to i neće morati da zatraže, mi bi se sami ponudili, jer takvo poltronstvo je upravo duh koji se njeguje u Crnoj Gori u poslednjih 20 godina kao vrlina. Dakle, postoje obaveze koje se podrazumijevaju. Pored toga, ratovi koje oni vode nemaju nikakve veze sa našom zemljom, i svima je već jasno da se vode zbog različitih razloga koji kumulativno vode jačanju vodećih zemalja Saveza, pogotovo SAD i neposredno doprinose njihovoj dominaciji i uspješnom sprovođenju njihove imperijalističke politike. To za posledicu ima eksploataciju ne samo zemalja koje su direktno pogođene ratom, već i svih drugih, uključujući i našu, koje se kasnije mole za kredite svjetskim bankarskim i monetarnim institucijama, bacajući tako svoje narode u vječito dužničko ropstvo. Značajan dio te moći koju posjeduju pomenute institucije zasniva se upravo na ovim ratovima, tj. eksploataciji tuđeg bogatstva.
Nadalje, ne želim da na mojoj teritoriji grade vojne baze, da skladište razne otrove, nuklearno i drugo opasno oružje, dovode brodove sa kojih će ispaljivati smrtonosne hice u druge krajeve svijeta. Eto, već nedavno nas je posjetio jedan takav razarač koji je mirno uplovio u našu luku, vjerovatno jedan od onih sa kojih su se ispaljivale tomahavk rakete 1999. godine. Ako ne tada, onda je sigurno sijao smrt negdje drugo. Pored toga, možda nije realno očekivati da će se napraviti novi Bondstil, jer jedan je već instaliran na protektoratu Kosovo, ali je vrlo realno očekivati da se neka njoj slična baza postavi i na našu teritoriju, možda kao neka podrška Bondstilu ili nešto slično. A može da bude i samo skladište arsenala najrazličitijeg oružja koje mogu lakše prebacivati odatle za slučaj potrebe. Tu se još skladište i vojni otrovi i nuklearno oružje koji mogu biti veoma opasni po životnu okolinu i zdravlje ljudi. Mislite da će naši vlastodršci to odbiti, iako bi kao država na to imali pravo?
Treba napomenuti i da se članarina u NATO plaća, a pored toga su neophodna i značajna ulaganja u reorganizaciju vojske i njeno opremanje kako bi odgovorila NATO standardima. U pitanju je ogroman novac jer kao što je poznato vojna industrija je ubjedljivo najskuplja industrijska grana. Sav taj novac se mora nekako stvoriti, pa je logično očekivati da se uskrate fondovi za neke manje važne sektore, poput zdravstva, socijalnih programa, obrazovanja itd.
Takođe, NATO pakt je organizacija koja otvoreno krši sve zakone i običaje rata, te međunarodne konvencije i uopšte pravo. Tačnije, NA­TO se u me­đu­vre­me­nu tran­sfor­mi­sao u glo­bal­nu po­li­ci­ju ko­ja se, kr­še­ći me­đu­na­rod­no pra­vo, ci­lja­no na­šla u funk­ci­ji us­po­sta­vlja­nja glo­bal­ne do­mi­na­ci­je.
Sve su to očigledni razlozi zašto bih se ja, ali i svaki drugi slobodnomisleći pojedinac trebao pobuniti protiv članstva u jednoj takvoj organizaciji. Pored toga, treba li podsjećati da je ta zločinačka organizacija upravo na našoj teritoriji učinila ogromna razaranja, ubila mnogo nedužnih civila, čak i djece, koja nam je tri mjeseca oduzela slobodu kretanja, koja je izručila enormne količine najrazličitijih toksičnih materija, osiromašenog uranijuma? Zahvaljujući tome, podigla je nivo radijacije u tolikoj mjeri da je osakatila brojne generacije koje dolaze. Pa tako danas ljudi u rekordnom broju umiru od raka mladi! Zar treba njima da se poklonimo?

Osvrnuo bih se sada i na neke razloge zašto bi se i država, tj. odgovorna spoljna politika, trebala ograditi od članstva u NATO paktu. Sa aspekta tzv. „tvrde moći“ po nauci o međunarodnim odnosima (veličina i kvalitet teritorije, stanovništvo, prirodni resursi, ekonomska i vojna snaga), Crna Gora ima izuzetno slabe prerogative, bez obzira na istorijski posmatrano utemeljenu državnost i u ranijim epohama. Naime, sa veličinom teritorije od svega oko 13.000 km kv, bez važnijih prirodnih resursa makar regionalnog značaja, sa izuzetno lošom morfometrijskom strukturom reljefa (svega jedna šestina teritorije je na nadmorskoj visini ispod 500 metara, što je ozbiljan hendikep za razvoj agrara, izgradnje saobraćajne infrastrukture, gradova i uopšte antropogenih delatnosti, jer enormno preovlađuju visije), sa izuzetno malim brojem stanovnika čak i za balkanske prilike (najmanje na Balkanu i među poslednjim u Evropi), sa privrednom snagom koja je i po društvenom bruto proizvodu po stanovniku niska, a u bruto smislu na nivou države, zbog male populacije čak patuljasta u odnosu na okruženje. Pogodnost za Crnu Goru predstavlja izlaz na more. Uzimajući te činjenice u obzir, Crna Gora je mala država u geopolitičkom smislu. Da bi opstale, male države treba da vode mudru spoljnu politiku. Ne može se reći da je mudro priklanjati se jednom vojnom savezu koji je u gotovo otvoreno neprijateljskim odnosima sa drugim državama čiji uticaj Crnoj Gori može biti od koristi, i istorijski gledano i jeste bio. Tu prevashodno mislim na Rusiju. Ulazak u NATO, gdje SAD ima izrazitu hegemoniju, Crnoj Gori bi donio sljedeće: direktnu distancu u odnosu na Rusiju i čak u srednjem roku svrstavanje u njene protivnike, što je nepotreban luksuz i presedan čitave crnogorske istorije. I u okviru takve NATO grupacije, Crna Gora bi realno u očima SAD, Britanije i drugih vodećih sila, bila zemlja pastorak, jer bi bez obzira na servilnost njenog (marionetskog) rukovodstva, istorijska, a i sada demografski posmatrano većinska Crna Gora (75 odsto pravoslavnog življa) bila tretirana elementima dugog trajanja kao bliska Rusiji (Sloveni, pravoslavni, istorijski saveznici Rusiji), pa bi na taj način bila smatrana kao sumnjiv i nepodoban element. Drugim riječima, ne postiže se ništa korisno po našu zemlju.
Sa druge strane, ne treba biti vojni analitičar pa shvatiti zašto postoji interes NATO da Crna Gora bude njegova članica. Najprije, to je dio višedecenijskog raslojavanja snažnog Balkana na marionetske državice, koje tu svoju “državnost” duguju upravo Zapadu. Istorijski gledano, zemlje regiona (ili zemlje Zapadnog Balkana, kako god) su mahom vodile rusofilsku politiku, dok je sa druge strane, interes Rusije bio upravo izlazak na toplo more koji je, preko tog uticaja, sebi i obezbjeđivala. Naravno da je sada cilj Zapada da Rusiju odsječe od takvog izlaza, što bi članstvo ovih naših državica u NATO nesumnjivo i donijelo. Pored toga, bili bi ugroženi i neki drugi interesi Rusije, pogotovo u energetskom sektoru. Dakle, za interes NATO za nas i našu bezbjednost trebamo prevashodno zahvaliti svom geopolitičkom položaju. Pitanje je, međutim, da li mi zaista želimo da budemo samo pioni u toj igri moćnika ili bi možda trebali da imamo i neki glas o svemu tome? Taj glas mi jedino možemo istaći kroz odgovornu i dostojanstvenu diplomatiju, vođenu u skladu sa našim interesima. Ako već postoji toliko interesovanje zbog našeg položaja, zar ga ne bi trebali valorizovati, umjesto što ga prodajemo za nove četiri godine harača našeg Gospodara?
U tom pogledu posebno treba uzeti u obzir savremene trendove u međunarodnim odnosima.  Međunarodni odnosi su upravo ovih, a i sledećih godina u stanju promjena i tranzicionog procesa od monopolarnog sistema, kakav je svakako nastao nakon „rušenja Berlinskog zida” i kakav je potrajao u sledećem periodu sa izrazitom dominacijom jedine svjetske supersile SAD. Međutim, poslednjih godina se ubrzava proces prelaska svjetskog sistema na multipolaran, gdje paralelno egzistira više svjetskih sila i gdje je Amerika i dalje, pojedinačno posmatrano, vodeća, ali bez one dominacije koju je karakterisao monopolarni sistem proteklog perioda. Čak, u neposrednijoj budućnosti ovaj proces slabljenja američke moći i jačanja drugih svjetskih sila će se nastaviti, sa daljom tendencijom gubitka američkog vođstva. Ovo se sve već reflektuje, a posebno će se reflektovati i na odnose u Evropi, uključujući i prostor Balkana.
Najkrupnije promjene koje su uslovile i promjenu svjetskog sistema od monopolarnog, uspostavljenog nakon rušenja Berlinskog zida, ka multipolarnom su višedecenijski proces prelaska svjetskog ekonomskog centra sa sjevernog Atlantika ka Pacifiku, posebno njegovoj azijskoj obali sa centrom u Kini; činjenica da zemlje BRIK preuzimaju sve veći značaj u međunarodnim odnosima, zahvaljujući svojim kapitalnim resursima; te svjetska ekonomska kriza, koja je ujedno i kraj neoliberalnog ekonomskog sistema. S obzirom na to, jednostavno nije racionalno ni mudro priklanjati se samo jednom savezu koji očajnički pokušava da održi svoj uticaj.

Još jednom ponavljam, Crna Gora kao nezavisna država (tj. ako teži da to stvarno bude) mora voditi mudru i odgovornu spoljnu politiku, a ne politiku isključivosti. Vrlo je važno napomenuti da Crna Gora ne mora biti članica NATO pakta da bi imala saradnju sa Zapadom, pa čak ni kad je riječ o vojnoj saradnji. Zato tu postoji Partnerstvo za mir, gdje države mogu suvereno odlučivati o nivou svog učešća u globalnoj bezbjednosti. Sa druge strane, Crna Gora ne mora ulaziti u neke saveze ni sa istočnim zemljama (ili zemljama BRIK-a), ali sa njima svakako mora sarađivati, budući da treba imati u vidu trend rasta njihovog uticaja na međunarodnoj sceni. Bilo bi glupo ignorisati tu činjenicu. Ukoliko želi da zadrži neki nivo suverenosti u odlučivanju kad su u pitanju međunarodni odnosi, Crna Gora, zbog svoje pozicije i uticaja, ne bi trebala da ulazi ni u kakve vojne saveze. Treba insistirati na vojnoj neutralnosti Crne Gore, koja će sarađivati sa svim važnijim silama i subjektima u savremenom svijetu, zadržavajući pri tom sudbinu u svojim rukama, i razvijati stepen prijateljstva i savezništva (vanblokovskog) sa velikim silama i susjedima primarno vodeći računa o sopstvenim interesima. Proglašenjem neutralnosti u Crnoj Gori otvorila bi se nova mogućnost u sferi spoljne politike, koju, nažalost, do sada nije koristila. Neutralne države koriste upravo ovaj specifičan status da ojačaju svoj položaj na međunarodnoj sceni: one su domaćini raznih međunarodnih konferencija, posrednici u pregovorima, specijalni izaslanici ili pregovarači UN, one pružaju dobre usluge i usluge posredovanja u međunarodnim sporovima. Politika neutralnosti daje velike mogućnosti državi da se, shodno svojim nacionalnim i državnim interesima, prilagođava političko-bezbjednosnoj situaciji u svijetu. Pri donošenju odluka, država se rukovodi svojim prioritetima, a ne nalozima drugih država. Politika neutralnosti omogućava da kažemo „NE“ učešću u ratovima i sukobima koji nisu naši. Neutralnost znači odsustvo obaveza koje proizilaze iz članstva u vojnom savezu, obaveza i u ljudstvu i u novcu. Samostalnim odlučivanjem država može najbrže i najadekvatnije da reaguje na sve bezbjednosne izazove u slučaju sopstvene ugroženosti. Neutralnost daje autonomiju odlučivanja o mjerama koje će biti preduzete unutar države radi zaštite zemlje i bezbjednosti građana. Crna Gora treba da sama procjenjuje šta je neophodno za odbranu zemlje i da sama izgrađuje svoj odbrambeni sistem. Postoji zabluda da neutralne zemlje ne razvijaju svoj vojni potencijal, što je potpuni apsurd. Smatram da Crna Gora treba da razvija svoju vojsku, čak sam i za povratak vojne obaveze. Treba da razvija vojsku kako bi mogla da se brani od eventualnog napada, i po meni bi to trebala da bude jedina svrha vojske u Crnoj Gori. Neko će reći, pa šta će neutralnoj zemlji vojska ako je njena teritorija nepovrediva? Vrlo jednostavno, napad na neutralnu zemlju jeste povreda međunarodnog prava, ali u slučaju rata agresor neće mnogo brinuti o tome. Mi treba najviše da cijenimo svoju slobodu, i da je u takvom protivpravnom napadu i branimo. Pored toga, taj ratnički kod je i u duhu ovog naroda koji se uvijek borio za slobodu i branio je životom. Ili kako je to rekao po­li­tič­ki eks­pert sa In­sti­tu­ta za de­mo­kra­ti­ju i sa­rad­nju iz Pa­ri­za Džon La­fland – “Ze­mlje ko­je ne mo­gu sa­me obez­bi­je­di­ti svoju si­gur­nost ne mo­gu bi­ti ne­za­vi­sne dr­ža­ve, već is­klju­či­vo pro­tek­to­ra­ti.” Vojna neutralnost znači izopštavanje iz ratova i sukoba koji su za nas potpuno impersonalni, i koji naravno ne doprinose nikakvom miru na svijetu, pogotovo ne ovi koje NATO vodi, kao i vođenje politike posvećene jačanju kulture dijaloga, nenasilja i mira, budući da bi moralo biti jasno da prijetnja ili upotreba sile ne mogu riješiti međuarodne antagonizme u savremenom svijetu.

Primjer zemalja koje su vojno neutralne ima mnogo, eto u Evropi: Švajcarska, Švedska, Irska, Malta, Austrija. Neke od njih su članice EU, što automatski eliminiše tvrdnju da je članstvo u NATO uslov za članstvo u EU (iako ni to nije ništa bolje rješenje). Položaj neutralnih zemalja je utvrđen Haškim Konvencijama iz 1907. koje su i dalje na snazi i koje su zemlje potpisnice dužne da poštuju. Tekst Konvencije možete pogledati ovdje: http://avalon.law.yale.edu/20th_century/hague05.asp

S obzirom na sve rečeno, zahtijevam:
Donošenje odluka i mjera koje bi obezbijedile neutralan položaj Crne Gore u međunarodnim odnosima, i to:

1) Usklađivanje zakonske regulative sa konceptom vojne neutralnosti;
2) Zasnivanje nacionalne strategije bezbjednosti Crne Gore na vojnoj neutralnosti;
3) Definisanje doktrine i plana sprovođenja vojne neutralnosti;
4) Preispitivanje i usklađivanje sa konceptom vojne neutralnosti i međunarodnog prava svih dosadašnjih aktivnosti Crne Gore u domenu bezbjednosti i spoljnih poslova: učešće u mirovnim misijama UN-a i EU; učešće u Partnerstvu za mir, učešće u Jadranskoj povelji, potpisivanje SOFA i član 98. Rimskog Statuta sa SAD, sve ugovore o vojnoj saradnji sa drugim državama, kao i sa postojećim vojnim savezima.

—————————————————————————————————————————————————————–

Izvori:
Dr. Dragan Petrović, Gojko Raičević: “Vojna neutralnost Crne Gore”
http://www.zastonato.org
http://www.neunato.net/

——————————————————————————————————————————————————————